Kако ефикасно планирати и припремати наставу? Kако подржати ученике у учењу? Kако неговати позитивне вредности код ученика? Како изградити наставнички ауторитет? Како допрети до незаинтересованих родитеља? Kако реаговати на насиље у школи?
Низ од безброј питања која себи поставља готово сваки просветни радник се, наравно, овде не завршава. И тешко да би ико могао да их све поброји. Ипак, приручник за наставнике „101 одговор на 101 питање о томе шта сваки наставник треба да зна” веома је близу тог циља.
То је практичан водич кроз десет кључних области у наставничком позиву – од планирања и реализације наставе и подршке ученицима у усвајању знања, као и у осталим аспектима њиховог развоја, до питања безбедности ученика у школи и сарадње с родитељима. На почетку сваке теме изложено је оно што успешан и компетентан наставник треба да зна, а затим се низом примера добре праксе показује како се то може постићи.
Драган Кувељић и Неца Јовић, аутори приручника, изашли су нам у сусрет и прихватили да одговоре на неколико наших питања која, чини нам се, данас највише муче наставнике.
- Неке од тема у приручнику, којима сте посветили велику пажњу, јесу планирање и припрема за наставу. Многи искуснији наставници рећи ће како после толико година рада припреме нису потребне. Можете ли нам рећи због чега је важно да се наставник ипак припреми за сваки час?
Поклањамо вам један примерак овог приручника и то оном ко први своје податке пошаље на имејл адресу office@zelenaucionica.com. Име и презиме добитника објавићемо на ФБ страни.
Слажемо се да искуство много значи! Да је након одређеног броја година искуства у раду с децом просветни радник спреман да се ухвати укоштац са свим изазовима у настави и ад хок. То, међутим, из више разлога не би требало да буде стална пракса. Наиме, није исто имати мисао, идеју у глави о структури часа и имати ту идеју структурирану на папиру. Свака идеја је систематичнија, детаљнија и јаснија ако је ставимо на папир. Осим јасноће и разраде важних детаља, ту је и законска обавеза сваког наставника да се припрема за час – за шта је и предвиђено време у 40-часовној радној недељи.
Оно што бисмо такође истакли као важно јесте опасност да та припрема може да постане, а искуство нам говори да често и јесте, нужно зло и тако изгуби своју праву сврху. Припрема може бити у форми скице, нацрта или теза које су наставнику потребне за рад, па, у складу с тим, наставник сам креира и форму, садржину и обим према својим потребама. Овај приручник нуди основне податке о томе шта свака припрема треба да садржи.
- Када је реч о комуникацији са ученицима, о чему сте такође писали, један од већих проблема је пажња. Наставници се жале како је веома тешко пронаћи начин да се 45 минута задржи пажња ученика. Како то постићи?
Деца су по природи радознала, много тога их интересује. Да бисмо им одржали пажњу, потребно је да амбијент за учење буде пријатан и да се у њему осећају безбедно. Деца боље уче и имају већу пажњу ако им прилагодимо захтеве, ако пратимо њихова интересовања, ако уче кроз игру и без притиска и ако су активни и физички и ментално. Пажња се повећава и када им обезбедимо материјал који ће их увући у сам процес учења, тако да они могу сами да постану конструктори властитог знања и умења. Оно што је посебно важно јесте то да се мора наћи начин на који могу лако да схвате везу између онога што уче и свакодневног живота, то јест сврху онога што уче.
Морамо да им помогнемо да дођу до одговора на питање: Од каквог је значаја за мене овај садржај који учим? Не смемо заборавити и да је једна од кључних стратегија за одржавање пажње прилагођавање рада на часу различитим стиловима учења деце. У приручнику се налази мноштво конкретних идеја о овој теми, које наставницима могу бити од користи.
- Кад смо код те теме, поменућемо и други приручник који сте написали – „Како стварати пријатну атмосферу за учење”. Како та књига помаже наставницима у свакодневном раду с децом?
То је књига какву сам увек желео да имам на столу, испред себе, у учионици… Учење за неке ученике може бити веома непријатно искуство. Будући да сам учитељ, то ме је увек бринуло. Често сам с колегиницом, коауторком ове ризнице, разговарао о томе како учење учинити пријатним искуством. Из тог нашег размишљања настала је та збирка игрица.
Игра је зачин животу, најбољи и најбржи начин да се свака активност претвори у задовољство и уживање, па тако и учење. У књизи је преко триста игрица које имају задатак да подигну енергију на часу и учење учине пријатним и несвакидашњим искуством. Могу се користити на почетку или на крају часа, а најбоље је онда када се осети да су деца клонула и духом и телом. Игром их поново можемо вратити у живот, а школу учинити местом за ефикасно учење. Касније, током бављења овом темом, важно место у нашем раду с децом добиле су игровне активности – моћно средство које доприноси успешном учењу.
- Говоримо о комуникацији с децом, али и комуникација с родитељима није мање важна. Има незаинтересованих, оних који не желе да чују било шта негативно о свом детету, као и оних који безрезервно штите децу мислећи да им наставници не желе добро. Шта је кључ успешне комуникације с родитељима? Постоји ли уопште?
Родитељ и наставник су на истом задатку када је образовање детета у питању. Они у троуглу наставник–дете–родитељ имају своје важно место. Као и наставници, и родитељи треба да буду партнери, сарадници, усмеривачи, мотиватори, подстрекачи и узорни модели. Родитељи увек треба да осете да су добродошли у школу. За њих би сваки дан требало да буде Дан отворених врата. Родитеље не треба ограничавати или условљавати сарадњом. Треба им јасно пренети поруку, и вербално и невербално, да су они важна карика у образовању и васпитању свог детета, да су пожељни у том процесу и да су незаменљиви. То наставник треба да покаже сваким својим гестом. Родитељ не сме да чека пред вратима. Увек када се појави, треба му омогућити да присуствује делу или целом часу тј. дану.
У учионици не треба ништа да се дешава што родитељ не сме чути или видети. Родитељ никада на часу не може да смета наставнику. Када сте спремни од срца да делите, поверавате и сарађујете, и они ће бити ту, верујте. Неке корисне идеје и примере добре праксе који говоре о сарадњи с родитељима, наставици могу пронаћи у приручнику „101 одговор на 101 питање о томе шта сваки наставник треба да зна”.
- Примећујемо да је приручник доста окренут и васпитној улози наставника и учитеља, што значи да верујете да школа и даље, поред образовне, треба да има и снажну васпитну улогу. Шта је ту задатак наставника и како се треба поставити када неко дете има проблем у понашању који превазилази неке границе дечјих несташлука?
Права је штета што на школама не пише: културно-васпитно-образовна установа. Није добро да то ,,културна и васпитна“ подразумевамо. Школа би требало да буде место у којој сви растемо и радимо на себи, једном речју – да буде заједница у којој сви учимо, па и сама школа, где једни друге надограђујемо, допуњујемо и моделирамо. Ако неко дете пређе границе несташлука, треба му помоћи. Значи да је у гадном проблему и да му је помоћ неопходна. Када дође до проблема, показало се да не треба мењати децу, већ околину у којој она живе.
Средина може много да допринесе (не)прилагођеном понашању детета. Прво и основно је успостављање правила понашања којих сви треба да се доследно придржавамо, а када дође до њиховог кршења, да се примењују последице – без одлагања. То важи и за школу и за родитељски дом. Када дете јасно зна шта је дозвољено и шта ће се десити ако неко не поштује правила, онда се тако учи да се поштују границе.
- Данас је папирологија један од већих проблема учитеља. Има је толико много да наставници често не постижу да се квалитетно посвете настави. Како се организовати и све постићи?
Ово ћу коментарисати из угла стручне сараднице, па очекујем да се практичари можда баш и не сложе са мном, али истина није увек пријатна. Дакле, папирологија је основни алат наставника. За све што замисле, планирају, раде – мора да постоји писани траг, а онда тај траг треба да се инкорпорира у резултат који се зове количина, употребљивост, квалитет знања, умења и ставови оних које поучавамо. Већ смо поменули ту фамозну 40-часовну радну недељу, која даје простора/времена и за рад с децом и за папирологију, тако да директан рад с децом не трпи због реално велике папирологије, али и нужне – почев од планирања и припремања, преко реализације наставног процеса, па до вредновања постигнућа ученика у такозваној педагошкој документацији, коју сваки наставник треба да води за ученике и која је од вишеструке користи.
- Која је ваша највећа замерка, а шта бисте похвалили код данашњих учитеља?
На многобројним обукама које смо похађали или сами организовали, већ смо научили да се прво почиње с добрим странама/похвалама, јер се тако саговорник оснажује и припрема да чује и оно што бисмо желели да му упутимо као предлог или препоруку за боље. Наиме, оно што је позитивна страна јесте то што већина учитеља воли свој посао, што је осетљива да уочи дечје добре стране и што се бави образовањем с вером да је успех могућ, упркос тешкоћама које проистичу из неповољне животне средине.
Оно што бисмо свим срцем и личном посвећеношћу овом послу хтели да буде другачије, а на општу добробит и у најбољем интересу детета, односи се на жељу да учитељи буду више самопоуздани и креативни и да неуморно трагају за суштином онога што треба да спроведу у раду са децом.
Кад кажемо САМОПОУЗДАНИ, мислимо на храброст да се одваже и да раде онако како мисле, али тако да у сваком тренутку имају аргумент, за себе и за било кога, за то да је начин рада који су изабрали оно што даје најбоље резултате – да деца буду активна, да буду конструктори сопственог знања и да то што су научила буде њихово лично искуство које могу употребити у стварним животним ситуацијама.
Када кажемо КРЕАТИВНИ, мислимо на ослобађање од стрепње да нису довољно компетентни да смисле своје властите часове, да се ослободе шаблона и слободно креирају наставу за своје ученике имајући у виду њихове потенцијале и интересовања и уважавајући прописане циљеве и стандарде. Наравно да треба да се интересују за рад колега, али не да би преузели тај садржај без критичности, већ да им то буде само полазна идеја, ако тренутно немају своју, да би сам слислили изглед својих оригиналних часова – које ће онда они другима нудити, као што ми нудимо мноштво идеја за часове у приручнику „101 одговор на 101 питање о томе шта сваки наставник треба да зна”.
И на крају, кад кажемо да ТРАГАЈУ ЗА СУШТИНОМ онога што треба да спроведу у раду с децом, мислимо на опасност која вреба, на то да се у сваком тренутку наш час може претворити у пуки формализам и отаљавање посла, а онда ћемо имати децу која не воле школу, која се у њој досађују или је се плаше, а то онда за последицу има наше образовање и васпитање које се стрмоглаво руши у провалију у коју вуче и цело друштво што почива на добром или лошем образовању. Зато немојмо чекати да неко други уноси промене и реформе! Учинимо најбоље што можемо у својој учионици! Ко ће ако не ми – када ћемо ако не сада? Највећи пројекат у животу је радити на себи – у том смислу позивамо све наставнике да крену са спровођењем свог животног пројекта. Ако не могу да се одлуче одакле да почну, могу погледати Упитник о самопроцени властите праксе у приручнику „101 одговор на 101 питање о томе шта сваки наставник треба да зна” и почети корак по корак…
Интервју водила А. Ц.