Осми март је. Али није више исти. Има ствари које смо покварили, а које силно желим да ми се врате.
Желим да ми неко врати могућност да сама бирам поклон за учитељице и наставнице. Ја то својим синовима нећу одузети. Још се сећам како сам дрхтећи чекала ред да својој учитељици дам дар. Одмах је ставила на себе и заплесала. Љубила мене и свако дете! Свако је нешто донео! Желим да ми то вратите. То је толико било дивно!
Желим да укинем колективно скупљање новца на послу. Ја живим за дан кад ће ми неки колега дати поклон од срца и издвојити ме. Ја сам ове године издвојила једну колегиницу и већ одаслала поклон ка њој. Желим да људи буду искрени и показују своја осећања одабранима. Један мој колега све до пензије је куповао само једној колегиници поклон и то је мени било предивно. Она је њему била посебна!
Желим да људи поштују кад то неко не слави.
Вратите ми могућност да тај дан патим. Многе жене тај дан дочекују са огромним болом.
Вратите ми успомене и не увлачите ме у своју практичност и прагматичност. Ако нисам део група, не мислите да сам чудна! Увек јесам, али нерадо! Ја свог сина водим за руку и тражим да ми прича о наставницама. Желим да знам зашто воли баш њу. Он се стиди јер каже да то нико не ради и да она има свој разред.
– Сине, покажи јој да је цениш! Покажи ти и твојој разредној, али сигурно има још нека која заслужује то од срца.
Ја то негујем.
Вратите ме у време када смо имали времена јер није било времена које смо проводили на интернету. Дар није само дар! То сте ви! Оно што дајете и како дајете говори о вама. Ако је нека мајка купила посебан поклон наставници или већ коме то не значи да јој ласка! То значи да је учинила праву ствар за разлику од вас! Извините.
Вратите ми право на слободу. Желим да тај дан наградим себе јер сам велика и добра жена. Купићу себи љиљане и парфем.
Све себи дугујем. Вратите ми право да одбијем поклон “морања”.
Изађите из тих вибер група и дајте свом детету прилику да сам изрази осећања.
Боже!
1991. је. Ја у руци држим кутију са љубичастом марамом. Гледам около шта су други донели. Бринем се да ли ће јој се допасти! Она улази! Ми сакријемо поклоне испод клупе. И онда неко први устане! И ти чекаш свој ред! Својих пет минута!
То је било у трећем разреду, али ја се сећам свега. Људи све забораве, али никад осећање које је неко произвео у њима. Она кад је извукла моју мараму и ставила око врата, мислила сам да ћу пасти од среће и узбуђења.
Данас је све мање осећања и узбуђења.
Све је постало клише. Поклон ваучер никад неће бити поклон у мом свету поимања живота.
Аутор: Едина Хелдић