Кренули су уписи наших будућих првака у школу. По чекаоницама, рођенданима, парковима, само се прича о избору учитељице. Једна је извикана, скоро селебрити учитељица код које да би ушао, дижеш кредит и хипотеку, донираш бубрег и следеће дете. Друга је строга, стара школа, презире живот, децу и родитеље и чека пензију да би свој очај размекшала турским серијама. Трећа је млада, још ненарушеног психијатријског стања, она која верује да ће као Мери Попинс на стероидима да васпитава и образује нашу индиго/кристално/новом технологијом обдарену децу у атмосфери Коцкице и Коларићу-панићу.
Док је једнима свеједно и ослањају се на пуку срећу и оно што се зове јбгпреживеће, други обигравају школе, директоре и педагоге, врбују познанике, носе поклоне и узимају ствар у своје руке.
А овде у Београду, постоје и они трећи. Они су одабрали приватне школе јер могу да у систем не верују и практично, одн. платно а не само у теорији. Ту је ситуација обрнута. Ту школе бирају своје полазнике јер има доста оних који могу да плате али не и оних који желе да се школовањем детета баве. Па ту имамо школе у којима влада интелектуални снобизам, па у онима у којима влада материјални снобизам, па оне у којима нема снобизма али има кичме дисциплина, па оне које су за Телетабисе итд.
И док висинско/психолошке припреме у породицама првака увелико трају, савети душебрижника наравно никако не заостају.
“Купи му скупе патике, али не најскупље. Нек се зна одмах да има али да га не изувају на одмору.”
“Одмах учитељици звекни неки поклон, нек се зна ко си и шта си.”
“Не јављај се на Вајбер али све читај и на родитељски нек ти увек иде муж.”
“Немој да плаћаш ништа што учитељица тражи.”
“Плати све што учитељица тражи.”
И тако.
И док се савети нижу као дијагнозе а вама постаје јасно да сте награбусили као жути, јер упис детета у први разред је само наставак оног договора који сте имали за “сређени” порођај од петсто евра и први рођендан у свечаној сали Интерконтија, вама се цело дететово школовање одвија пред очима, као животни филм умирућем.
Данас нема ништа нормално и тачка. Све је дигнуто на ниво панике и ванредног стања. Неће то дете кренути “нормално” у први разред основне школе, знајући да каже добар дан старијем и са умећем брисања сопствене задњице у тоалету.
Не, никако. Оно ће кренути са сазнањем да је у школи страшно, да се не зна шта га тамо чека, да су деца агресивна, родитељи бахати, учитељи луди, систем бесмислен.
Уз све те шизоидне новотарије, не стижемо да им причамо о другарству, о сазнању о самосталности, о свим лепим стварима које их чекају у школи. О најбољем другу који ће му кад одрасте постати кум, о пријатељима са којима ће славити све битне ствари у животу, о успесима, труду о грешкама које ће га обликовати за сва времена.
И зато пазите шта причате њима и у њиховм присуству, немојте им покварити овај период, ваше лоше искуство не мора да буде и њихово, дајте им шансу, за само њихов полазак у школу.
Извор: icbmother.com