Поражавајуће мали број студената који намеравају да постану просветни радници понавља се из године у годину. Аветињски пусти остају смерови факултета који образују наставнике. Стручних професора за фундаменталне општеобразовне предмете у предуниверзитетском школству већ нема довољно, и неће их ни бити док на прагу факултета има најмање будућих бруцоша који жуде да стекну високо образовање да би се вратили у учионице како би неке нове ђаке описменили.
Звучи оптимистично кад се каже да је на Математичком факултету у Београду на смеру наставник математике ове године конкурисало дупло више студената него лане. Али у бројкама, реалност изгледа овако: прошле године је у ово доба било свега осам кандидата, сада их је 16, а планирано је 70 бруцоша.
На свим србистичким катедрама на републичком нивоу очекује се да ће бити попуњено око 40 одсто понуђених места за будуће студенте.
– У Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Београду, Косовској Митровици, када се све сабере, планирано је 441 место на буџету, а има 186 кандидата. Само у Београду за групу за српски језик и књижевност било је пријављено 34 кандидата на 100 места, а за српску књижевност и језик 63 на предвиђених 150 места. Слично је било и прошле године. Сликовито, ако бисмо гледали по пословичној слици чаше воде која је до пола пуна или празна, зависи да ли сте оптимиста или песимиста, та чаша је свакако – шупља – дочарава за „Политику” проф. др Славко Петаковић, шеф катедре за српску књижевност с јужнословенским књижевностима на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Јагме за индекс нема ни на Општој физици, смеру Физичког факултета који у главном граду уписују будући наставници овог предмета. Ту је пријављен само – један кандидат. Пад броја заинтересованих се бележи већ осам година, али до сада није била овако алармантна ситуација. Како је изјавио декан, проф. др Иван Белча, овај бруцош ће имати све предмете, ништа неће бити избачено, а следећи потез је на држави јер не сме да се дозволи да се угаси Општа физика, пошто би у том случају будуће генерације остале без наставника.
Оскудицу интересовања за просветни позив потврђују и прелиминарне ранг-листе за упис на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Студије за професора хемије ту ће уписати само један кандидат, а планирано је 20 бруцоша. За будуће наставнике физике било је укупно три кандидата, један је пао пријемни, један „упао” на самофинансирање и један завредео индекс на буџету, мада је укупно студената на овом смеру могло бити 25. За остала наставничка звања на новосадском ПМФ-у заинтересованост је за мрвицу боља. На смеру за професоре математике има осам кандидата за 51 буџетско место, док је за професоре географије 11 рангираних, а 40 расположивих места.
– Ми смо сада у првом плану као национална дисциплина, а када смо покушали да српски језик и књижевност добије натпредметни статус, да се уведе на све факултете, та иницијатива остављена је да иструне у лавиринтима бирократије. Добили смо декларативну подршку и ван тога се ништа није учинило – указује Петаковић.
Његове речи „просвета је тренутно на мртвом везу, остављена је да одумре” и више пута истицане стипендије за студенте који се образују за недостајућа занимања у школама тешко да ће бити од помоћи. За ову годину додељено их је само пет, а нови конкурс ускоро треба да буде расписан.
– Не верујем да ће то дати великог ефекта, будући да је студент потпуно свестан да кад се заврши студирање он улази у просвету где су плате такве какве јесу и, што је већи проблем, где положај просветног радника није добар – констатује овај професор.
Наставници тврде да су немоћни. Углед им је срозан. Плате су им испод републичког просека. Ученици то виде и неће да постану наставници. Настави ли се тако, не би чудило да у догледно време у многим школама табле буду најпаметније, наставници углавном недовољно стручни, а ђаци последично функционално неписмени. Хоће ли с таквим предзнањем уписивати факултете?
Да иронија буде већа, најодговорнији доносиоци одлука истрајно тврде да је образовање приоритет, а унапређивање квалитета образовања стратешки циљ. У првом плану је дигитализација, а враћање достојанства просветном еснафу остаје на маргинама. Шта урадити да се помак набоље види убрзо, да се не чека десет година?
– Први корак могу бити стипендије, али то није решење. Други је повећање плата. Трећи, решавање статуса просветног радника, заштита од притисака и спречавање насиља којима је изложен, као и превенција насиља у било ком облику у школама. То се мора системски решити врло ригидним кажњавањем. Наставник мора имати углед у друштву, а пример и узор за то треба да буду они који иступају у јавном простору. Када окружење буде подстицајно тако да ђаци у великом броју уписују наставничке смерове и конкуренција ће бити већа и најбољи ће улазити у учионице. Сви ови кораци су повезани, не може да се испуни само један – сматра Петаковић.
Медијски простор, портали нарочито, обилују свакојаким језичким погрешкама, лектори су десетковани, званична саопштења државног врха, па и Министарства просвете, неретко су угледни примери грешака, почевши од правописних. Ако би, рецимо, бар државне институције које већ имају службе за односе с јавношћу обавезно морале да упосле професоре српског језика као лекторе, да ли би и то допринело правилнијој употреби српског језика, подстицајном окружењу и већем интересовању за студије српског језика?
– То би био културни утицај изнутра који је најбитнији и који би мењао ово друштво. Кад ученик види да уопште није важно како говорите, како пишете, он прихвата тај модел. Када би у институције које се обраћају јавности ушли професори српског језика и књижевности то би обликовало јавни израз, онда би и ђаци и сви грађани имали оријентир шта је пожељно, друштвено прихватљиво и важно. Деца немају сигнал из окружења који им каже да је битан начин изражавања, познавање свог језика. Не читају као пре, а утицај електронских медија је огроман. Навикли су на кратке поруке које су експресивно сведене. Богатим језиком можете да изразите своју психолошку слојевитост, танане емоције, нијансе у расположењима, богатство свога бића. Што вам је језик сиромашнији, теже можете да комуницирате с другима. Питање је да ли сиромашење језика кореспондира с осиромашењем потребе да се разговара с другим човеком, јер се комуницира кратким порукама, емотиконима, сажетим мејловима, фразама, реченичним склоповима који су клишеи. Нисам сигуран да проблем у комуникацији деце није повезан са сиромаштвом језика, а оно са ишчезавањем потребе да се заиста комуницира с другом особом – закључује шеф катедре за српску књижевност.
Итвор: Политика