Različiti tipovi pomoći u pisanju domaćih zadataka imaju i različite uticaje na ispunjavanje zahteva koji se postavljaju pred učenike od drugog do četvrtog razreda osnovne škole, navodi se u novoj studiji naučnika Univerziteta u Istočnoj Finskoj i Univerziteta Jiveskile.
Iako u svakom angažovanju roditelji nastoje da pomognu detetu, nemaju svi tipovi pomoći pozitivan ishod. Istraživači u studiji Prvi koraci pokazali su da što više prilike dete ima za samostalan rad ‒ postaje upornije u radu i odgovaranju na školske zahteve.
Istraživanje je uključilo i majke koje su pomagale deci u domaćim zadacima. Deca su kasnije bila veoma istrajna u obavljanju zadataka koji su se pred njih postavljali, što je ohrabrilo majke da ih „puste“ da što više rade samostalno. S druge strane, često pomaganje rezultiralo je smanjenom upornošću deteta, što je iziskivalo sve više majčinog „prisustva“ pri izradi domaćih zadataka.
Profesorka Jana Viljaranta, jedna od autorki studije, navela je da je „jedino moguće objašnjenje da kada majka dâ svom detetu više prilike za samostalan rad, šalje mu poruku da veruje u njegove sposobnosti i veštine. To rezultira porastom dečjeg samopouzdanja.“ Međutim, ukoliko majka pruža pomoć iako to nije traženo od nje, može poslati poruku da ne veruje dovoljno u sposobnosti svog deteta.
Istraživanje je takođe ukazalo i na to da je dečja upornost u izradi domaćih zadataka plod više faktora, pre svega različitih tipova pomoći i dečjih afiniteta i dostignuća u školi. Viljaranta je ukazala na to da roditelji treba da uzmu u obzir potrebe deteta: pomoć treba da je dostupna kada je detetu zaista potrebna, ali ne i da se podrazumeva u svakoj situaciji.
Priredila Tatjana Cvejić