Различити типови помоћи у писању домаћих задатака имају и различите утицаје на испуњавање захтева који се постављају пред ученике од другог до четвртог разреда основне школе, наводи се у новој студији научника Универзитета у Источној Финској и Универзитета Јивескиле.
Иако у сваком ангажовању родитељи настоје да помогну детету, немају сви типови помоћи позитиван исход. Истраживачи у студији Први кораци показали су да што више прилике дете има за самосталан рад ‒ постаје упорније у раду и одговарању на школске захтеве.
Истраживање је укључило и мајке које су помагале деци у домаћим задацима. Деца су касније била веома истрајна у обављању задатака који су се пред њих постављали, што је охрабрило мајке да их „пусте“ да што више раде самостално. С друге стране, често помагање резултирало је смањеном упорношћу детета, што је изискивало све више мајчиног „присуства“ при изради домаћих задатака.
Професорка Јана Виљаранта, једна од ауторки студије, навела је да је „једино могуће објашњење да када мајка дâ свом детету више прилике за самосталан рад, шаље му поруку да верује у његове способности и вештине. То резултира порастом дечјег самопоуздања.“ Међутим, уколико мајка пружа помоћ иако то није тражено од ње, може послати поруку да не верује довољно у способности свог детета.
Истраживање је такође указало и на то да је дечја упорност у изради домаћих задатака плод више фактора, пре свега различитих типова помоћи и дечјих афинитета и достигнућа у школи. Виљаранта је указала на то да родитељи треба да узму у обзир потребе детета: помоћ треба да је доступна када је детету заиста потребна, али не и да се подразумева у свакој ситуацији.
Приредила Татјана Цвејић