Поправни за родитеље

 
Пре трудноће – бебе, деца и труднице су за мене били непознаница. Сретала сам их у пролазу, виђала около, али нису представљали мој спектар интересовања. Знала сам да једног дана желим да будем мајка и сва мудролија се завршавала на томе. Бебе никад нисам држала у наручју, јер се нисам усуђивала. Са малом децом сам била на одстојању, нисам знала како да им приђем, а да не испаднем смешна. Нисам знала да се ‘глупирам’ са децом, тачније било ме је блам. Тако да сам радије остајала суздржана.
porodi
Прво усхићење открића да сам у блаженом стању, вукло је за собом и прве бојазни ‘Да ли ћу бити довољно добра?’; ‘Не знам ништа о бебама’; ‘Како ћу ја то?’ и остале недоумице са којима се суочава свака будућа мајка. Са преданошћу правог љубитеља учења (реч штребер не волим да користим), латила сам се књига које ће ме претворити у супер маму. Што сам више сазнавала, схватила сам да немам појма у какву сам се авантуру упустила и да нисам ни свесна одговорности која ме у будућности чека. Реших да се наоружам свим могућим информацијама, како бих дочекала спремна долазак бебе.
У школу за труднице сам ишла редовно и добијала одговоре на сва питања која би ми у току бесаних ноћи искакала у мислима. Знање да могу да питам патронажну сестру о свим дилемама које су ме мучиле доносило ми је смиреност. Алтернатива је био Интернет, који ми је уносио немир и избегавала сам да га консултујем како ми је трудноћа одмицала. Теоријом сам овладала. Када су ми дали у руке замотуљак који ме је жмиркаво гледао и рекли ‘Драга мама изволите Вашу бебу, спремни сте за полазак кући’, схватих да мало више каскам са праксом.
Савете сам сретала на сваком ћошку. Лекције су нудиле широк распон знања – од бабских прича до корисних информација. Ухватих се оних мојих родитељских приручника још чвршће. Господин Муж ме благо посаветова да се опустим, али авај! Ко је још видео опуштену мајку прворотку! Ако и постоје, ретке су као коса мог комшије Ћеле.
Школе родитељства је што сами себе оцењујете и то далеко строже, него што би вас неко други оценио. Друга невоља је што не можете преправити сценарио који припада прошлости. ‘Јуче’ поправити не можете, можете само да се трудите да будете бољи данас у корист ‘Сутра’. Можемо само да жалимо што неке лекције нисмо боље савладали кад им је било време.
Ево које бих градиво поново прешла:
 
Научила бих да се опустим. То мушкарцима иде далеко лакше, него нама женама. Срећа са бебама је што су отпорније, него што ми то претпостављамо.
 
Облачила бих бебу у складу са спољном температуром. Прво дете сам родила почетком лета и једна од првих родитељских брига ми је била шта да му обучем када га будем изводила из породилишта. Срећа па сам послушала Господина Мужа који ме је уверио да новорођенчету заиста нису потребни дуги рукави на 30°Ц и да му неће кожа изгорети на Сунцу за тих неколико минута од врата породилишта до аутомобила. Још увек ме гризе савест због рукавица које сам му стављала док није напунио месец дана како се не би могао гребати. Добра ствар је што су бебе паметније од нас вечито забринутих мајки, па је успевао некако да их се отресе.
 
Користила бих сваку прилику за одмор. Бебе нарочито воле да тестирају колико уморне маме ноћу брзо могу да скачу на ноге лагане. Ако дању не одспавате док ваша беба спава, ноћу сте у проблему.
 
Више бих водила рачуна о себи. Маме после порођаја себе ниско рангирају на списку свакодневних ставки. Поред толико обавеза који посао у кући изискује, увек мисле, само да још ово одрадим и онда ћу јести/окупати се/сести/отићи у тоалет. Тако без краја и конца. Заборављамо да имамо обавезу да водимо рачуна и о себи. Кућни посао може да чека. Морамо јести редовно, посебно ако дојимо, јер ће у супротном млеко да се смањује заједно са нашом тежином.
 
Мање бих робовала чистоћи у кући. Ко се прашине боји још? Мало прашине неће ником да нашкоди, може само да ради у корист стицања имунитета. Беба ионако чим ојача почне да ставља у уста све на шта наиђе, тако да је битка истребљења клица унапред изгубљена.
 
Бацила бих сат и пустила бебу да сама одреди свој ритам спавања и храњења. Новорођенче зна када је гладно и уме добро да се продере како би вам то ставило до знања. Плачом, трљањем окица, зевањем, одсуством интересовања за играње бебица вам поручује да јој се спава.
 
Саосећајније бих реаговала на сузе. Не кажем да нисам реаговала на плач тешењем, већ да је било момената кад сам мислила да беба намерно плаче, јер нема паметнија посла него да мене завитлава. Бејах глупа, знам. Као што и знам да реаговање на сваки плач мажењем неће размазити дете, него непостављање граница и непридржавање истих. Не постоји ‘вишак’ љубави. Она је храна за дечје самопоуздање. Немилице бих засипала децу љубављу, загрљајима, пољупцима, милим речима без бојазни да ћу их покварити. Више би их храбрила, играла се и смејала са њима, а мање критиковала.
 
Опуштено бих изигравала кловна. У почетку сам била доста укочена у игри са бебом, било ми је непријатно да причам бебећим језиком. Лепота праксе је што понављањем све постаје лакше. Не бих бринула да ли ће ме одрасли посматрати као будалу док изводим керефеке које засмејавају бебу. Дечји осмех нема цену.
 
Више бих изигравала папараца. Без обзира што имам поприличан број и фотографија и снимака, волела бих да их имам још више, како време одмиче и деца расту. Не могу да се нагледам тих слатких бебећих лица и да се наслушам гугутања и жао ми је што немам снимљен сваки тренутак проведен са њима.
 
Не бих паметовала да знам боље родитељски посао од Господина Мужа, јер забога ипак сам ја Мајка. Добар тата је непроценљив члан родитељске клацкалице. Ускаче својим здравим разумом кад се ситуација отргне контроли и мама ‘изгуби компас’. Чува децу од претеране забринутости и заштите маме тигрице, уноси спонтаност и забаву у игру и живот породице.
 
Опростила бих себи што нисам савршена. Последња ставка на овом списку, али не и најмање важна је опраштање самима себи што смо од крви и меса, што имамо понекад лоше дане, што нисмо увек најпоноснији на наше понашање. Важно је да се трудимо да будемо бољи и да знамо да дајемо најбоље од себе нашој деци. А она ће нам опростити све наше родитељске неспретности, јер имају највеће срце.
 
 
Извор: mommyhasntgotaclue.wordpress.com