Сви ми волимо ситнице које нам поправе дан. Осмех детета у пролазу, кад нам странац придржи врата или нам дода кесу за воће у маркету, јер је приметио да чекамо да он узме своју.
Све су то гестови љубазности. Показатељи лепог васпитања. Али има нешто што нам још више може поправити дан. То су гестови ЉУБАВИ. Они који долазе од људи у нашим животима који су нам најважнији. Оно када вас муж покрије јер сте задремали на каучу, иако сте се само сат времена пре тога посвађали око неке глупости. Или када вам двогодишњак нацрта срце на руци, први пут.
Деца нежност деле чешће и лакше од одраслих. Осмех, загрљај, цртеж. За њих је давање љубави од животне важности. Баш као и примање. Како расту, уклапају се у наш свет. Свет у ком су обавезе, рачуни, вечере, домаћи задаци, организација живота уопште – на лествици приоритета испред гестова нежности.
Зато је добро, макар с времена на време, урадити нешто да осете колико је ваша љубав према њима снажна. А тренуци кад им је то можда најпотребније су они кад нису с вама.
Пре две године, размишљала сам о томе како бих својој девојчици која креће у први разред могла да пошаљем поруку да сам уз њу, да верујем у њу и да, чак и у тренуцима кад се осећа усамљено, има неког ко на њу мисли.
Тако сам почела да јој убацујем порукице у кутију за ужину. Био је то наш мали ритуал. Али, да не би постало досадно и скоро безначајно, нисам то радила сувише често. С времена на време, кад спакујем ужину, преко ставим папирић на ком пише „Недостајеш ми!“ или „Мислим на тебе!“ или „Ти си моја љубав!“.
И тих дана кад би добила порукицу, кући је долазила некако другачија. Насмејана, самоуверена, срећна. А поруке у кутији за ужину постале су наш мали ритуал који је много помагао да останемо повезане, да и конфликте који су неизбежни превазиђемо лакше. Оне су за њу доказ да мама мисли на њу у сваком моменту и да, чак и кад викне, мама је и даље воли.
Ове године, она је трећи разред, а ми имамо првака. Неки ће рећи мамин син. Дечак ком никад није доста нежности, а истовремено 95% свог будног времена размишља о фудбалу. Необична комбинација.
Баш као што је необичан био његов одговор када сам покушала да исти ритуал са цедуљицама поновим и са њим.
Спаковала сам ужину у три преграде у кутији. У једној прегради је било грожђе, у другој пита од бундеве, а у трећој леблебија. Преко леблебије сам ставила цедуљицу на којој је писало Мамино и испод цртеж сунца. Да ли је до мојих уметничких способности које свакако јесу упитне или до његовог другачијег погледа на свет, тек он је појео све. Осим леблебија.
Па зашто, Оги, ниси појео леблебије?!
Па, како да поједем? Пише „мамино“!
И тако, све што бих вам могла рећи је – успостављајте ритуале. Мале, али значајне. Памтићете их ви, а свакако ће их памтити деца кад одрасту. А ако случајно имате неког Огија, никад не знате шта тај нови ритуал о њему може да вам открије…
Да, много је лакше убацити 200 динара у ранац, па ће дете већ купити себи нешто у пекари. Или спаковати кутију кекса или кроасан. Али то није само лошије за здравље вашег детета. То ће вас ускратити и за један читав спектар емоција. Јер ужина је љубав. Ужина је знак да неко на вас мисли. Ужина је да није тешко устати пет минута раније да бисте с љубављу нешто спремили за неког ко вам је најважнији на свету.
Једно је сигурно, није довољно да волите своју децу и мислите да они то сигурно знају. Покажите им. То им треба исто колико и та храна, кров над главом и те патике за које напорно радите. Ма, много више од патика.
А. Ц.