Нико не може да припреми родитеља за борбу са тим да биће које воли највише на свету има проблем који га у друштву етикетира као „дете са посебним потребама“. Ниједна књига на свету не може да да инструкције родитељима како да спремно дочекају вест да је њиховом детету лоше, да од нечега пати и да ће целог живота морати да се труди да би био „нормалан“, „просечан“, „као други“. Посебне потребе има свако дете, и свако дете није као сва друга деца. Једна су другачија од других. Уколико ми нисмо у стању да их разумемо, то врло често говори много више о нама као људима, него о деци која се нађу сатерана у ћошак неразумевања.
Тешко је прихватити чињеницу да дете има било какву медицинску дијагнозу. Још је теже када дете има ону дијагнозу коју други нису у стању да разумеју. Уз борбу која обухвата прихватање да ће сав посао око одгајања и васпитавања бити барем дупло тежи, родитељи се нађу пред светом који махом не показује вољу да разуме ни њих ни њихово дете. На оптуживачкој клупи или у позицији на којој их људи сажаљевају, до тога да их једноставно избегавају јер им је непријатно да се баве темама које се тичу деце, родитељи којима је потребна огромна подршка и охрабрење, наилазе само на супротно. Сваки родитељ са собом води неке унутрашње борбе. Замислите само те борбе као неупоредивно теже, са много више страха, са много више преиспитивања, очаја, несхватања, збуњености и осећања да је избор алтернатива бескрајно сужен.“Зашто мени? Зашто ја? Шта сам толико лоше урадио да се мени ово деси.“ Бескрајни вртлог питања и бескрајна борба са собом, коју неподржавајућа средина не чини нимало лакшом.
А дете?
Замислите да се све оно што можете сакрије иза тога како људи виде вашу дијагнозу. Замислите да за људе престајете да будете Марко, Јелена, а постајете „Даун“, „Аутизам“. Замислите да Вас одбацују пре него што се уопште потруде да Вас разумеју. Замислите да Вам се затварају врата и пре него што сте покушали да начините први корак. Замислите да друге наговарају да се са Вама не друже јер сте другачији. Замислите да Вам свако друштво окреће леђа, или још горе, да ни не примећује да сте ту.
А сад замислите да сте дете. Дете! Дете које не схвата сасвим шта је то што „има“. Дете које не разуме зашто је оно толико другачије од другог кад и оно, као и друга деца, жели да се игра, жели да комуницира на неки свој начин, жели да оде на излет са другом децом.
„Деца нипошто нису блажена. Она су способна да осећају многе сукобе, растрзаност и патњу.“- Херман Хесе
Много ће времена проћи пре него што велики број људи схвати да није проблем у дијагнози већ у томе како се ми опходимо према њој. Није дете Аутизам (нити име било које друге дијагнозе коју има), већ је дете, дете, само другачије дете, које је можда тешко разумети, али је опет могуће разумети. Сазнајте, образујте се, прочитајте нешто ново пре него што уперите прстом или окренете леђа.
Посебне потребе има свако дете. Срећно детињство не би требало да буде привилегија одређених.
Овај текст смо написали инспирисани причом једне мајке која нам је причала о неразумевању са којим се њено дете сусреће. Причала нам је о борби коју свакодневно води да би се њено дете интегрисало у вртићку средину, добијало пажњу као и сва друга деца и једноставно, уживало у данима детињства заједно са својим вршњацима. Желели смо да овим текстом, испред свих родитеља који воде сличне борбе, апелујемо на јавност да се едукује и да проба да разуме пре него што осуди или одбаци.
Извор:logoped-drcabarkapa.com/