Niko ne može da pripremi roditelja za borbu sa tim da biće koje voli najviše na svetu ima problem koji ga u društvu etiketira kao „dete sa posebnim potrebama“. Nijedna knjiga na svetu ne može da da instrukcije roditeljima kako da spremno dočekaju vest da je njihovom detetu loše, da od nečega pati i da će celog života morati da se trudi da bi bio „normalan“, „prosečan“, „kao drugi“. Posebne potrebe ima svako dete, i svako dete nije kao sva druga deca. Jedna su drugačija od drugih. Ukoliko mi nismo u stanju da ih razumemo, to vrlo često govori mnogo više o nama kao ljudima, nego o deci koja se nađu saterana u ćošak nerazumevanja.
Teško je prihvatiti činjenicu da dete ima bilo kakvu medicinsku dijagnozu. Još je teže kada dete ima onu dijagnozu koju drugi nisu u stanju da razumeju. Uz borbu koja obuhvata prihvatanje da će sav posao oko odgajanja i vaspitavanja biti barem duplo teži, roditelji se nađu pred svetom koji mahom ne pokazuje volju da razume ni njih ni njihovo dete. Na optuživačkoj klupi ili u poziciji na kojoj ih ljudi sažaljevaju, do toga da ih jednostavno izbegavaju jer im je neprijatno da se bave temama koje se tiču dece, roditelji kojima je potrebna ogromna podrška i ohrabrenje, nailaze samo na suprotno. Svaki roditelj sa sobom vodi neke unutrašnje borbe. Zamislite samo te borbe kao neuporedivno teže, sa mnogo više straha, sa mnogo više preispitivanja, očaja, neshvatanja, zbunjenosti i osećanja da je izbor alternativa beskrajno sužen.“Zašto meni? Zašto ja? Šta sam toliko loše uradio da se meni ovo desi.“ Beskrajni vrtlog pitanja i beskrajna borba sa sobom, koju nepodržavajuća sredina ne čini nimalo lakšom.
A dete?
Zamislite da se sve ono što možete sakrije iza toga kako ljudi vide vašu dijagnozu. Zamislite da za ljude prestajete da budete Marko, Jelena, a postajete „Daun“, „Autizam“. Zamislite da Vas odbacuju pre nego što se uopšte potrude da Vas razumeju. Zamislite da Vam se zatvaraju vrata i pre nego što ste pokušali da načinite prvi korak. Zamislite da druge nagovaraju da se sa Vama ne druže jer ste drugačiji. Zamislite da Vam svako društvo okreće leđa, ili još gore, da ni ne primećuje da ste tu.
A sad zamislite da ste dete. Dete! Dete koje ne shvata sasvim šta je to što „ima“. Dete koje ne razume zašto je ono toliko drugačije od drugog kad i ono, kao i druga deca, želi da se igra, želi da komunicira na neki svoj način, želi da ode na izlet sa drugom decom.
„Deca nipošto nisu blažena. Ona su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.“- Herman Hese
Mnogo će vremena proći pre nego što veliki broj ljudi shvati da nije problem u dijagnozi već u tome kako se mi ophodimo prema njoj. Nije dete Autizam (niti ime bilo koje druge dijagnoze koju ima), već je dete, dete, samo drugačije dete, koje je možda teško razumeti, ali je opet moguće razumeti. Saznajte, obrazujte se, pročitajte nešto novo pre nego što uperite prstom ili okrenete leđa.
Posebne potrebe ima svako dete. Srećno detinjstvo ne bi trebalo da bude privilegija određenih.
Ovaj tekst smo napisali inspirisani pričom jedne majke koja nam je pričala o nerazumevanju sa kojim se njeno dete susreće. Pričala nam je o borbi koju svakodnevno vodi da bi se njeno dete integrisalo u vrtićku sredinu, dobijalo pažnju kao i sva druga deca i jednostavno, uživalo u danima detinjstva zajedno sa svojim vršnjacima. Želeli smo da ovim tekstom, ispred svih roditelja koji vode slične borbe, apelujemo na javnost da se edukuje i da proba da razume pre nego što osudi ili odbaci.
Izvor:logoped-drcabarkapa.com/