У свакодневици скоро сваког родитеља једноставна упутства упућена деци (време је за купање, ајде на ручак, излазимо из куће и сл.) могу да се претворе у праву „ноћну мору“. Потребно је једну реченицу поновити безброј пута како би се дете одлучило да послуша. Ако се ово и вама редовно дешава биће вам драго да чујете да је ово могуће променити.
Ево зашто деца не ураде одмах оно што им се каже:
Научили смо их да не обраћају пажњу на нас док не почнемо да се деремо или претимо
Ваше дете је веома паметно. Оно добро зна да ће игнорисањем ваших наредби добити на времену. Оно није лоше због тога, једноставно је људско биће. Знајте, ако ваше дете има 8 година и не чује шта му кажете по пети пут то значи да је оно добро научено да вас не схвати озбиљно док се не продерете.
Решење: Немојте давати наређења с другог краја собе. Приближите се детету и пипните га, повежите се коментаром о томе шта оно ради. Тек онда кажите: “Извини душо, морам да ти кажем нешто.” – затим сачекајте да вас погледа у очи. Ако гледа у играчку или у екран обавестите га да ћете му узети играчку из руку или стопирати телевизор. Немојте издати упутство или наредбу док вас дете не погледа у очи, мора да схвати да мислите озбиљно оно што говорите. Не дајте више од једног упозорења и поштујте временску границу коју сте дали. Испоштујте свако упозорење које сте поставили јер у супротном учите дете да не схватате озбиљно захтеве које постављате.
Немају исте приоритете као и ми
Ниједно дете неће разумети зашто мора да крене на купање баш у овом тренутку и зашто је то његовим родитељима толико важно. Оно има нешто друго у својој глави и у сред је неког свог “посла”. Иако његова игра вама није важна, игра је дечији посао и деца уче играјући се. Позитивна страна је да ваше дете уме да се заигра и тако учи да се самомотивише, не чекајући да га ви забавите или упослите.
Решење: Приђите детету и успоставите контакт са њим распитивањем о томе шта ради и стављајући му до знања да имате у виду његове приоритете. „Wоw, види што си направио супер гаражу. Покажи ми како функционише.” Тек након што сте задобили дететову пажњу обавестите га да ћете му променити распоред убацивањем вашег програма: “Душо, време је за купање. Хоћеш да дођеш одмах или за 5 минута? Ок, 5 минута, али без даљег одуговлачења и кукања? Јесмо се договорили? Ајде да се рукујемо.”
Дете сматра да га не чујете
Не можемо натерати децу да нас послушају, осим ако их не повредимо физички и сломимо психички. Деца морају да желе да сарађују. На срећу, наша деца имају поверења у нас и прате наша правила, све док су сигурна да и ми њих чујемо.
Решење: Ставите детету до знања да чујете шта вам говори реченицама типа: „ Добро те чујем. Јасно и гласно кажеш да нећеш на купање. Ти стварно не желиш да се окупаш. Кладим се да кад будеш велики нећеш никада хтети да се купаш, јел тако? Ипак, вечерас ти је купање потребно. Можда желиш туширање?” … Понекад ће ваше дете лакше пристати на компромисно решење и то је такође у реду. Обавезно му објасните начин на који размишљате да би оно знало да сте пристали на компромис зато што је и то решење добро а не само зато што је оно било тврдоглаво.
Потребна им је наша помоћ да пређу са једне активности на другу
Ставите се у њихов положај, зар вама не пада тешко да се одвојите од занимљивости коју читате на компјутеру да бисте смирили уплакано дете? Деца наше гунђање доживљавају на исти начин као ми њихово плакање и покушавају да га игноришу.
Решење: Дајте једно упозорење. Када се вратите за 5 минута поново се повежите са дететом. Коментаром на игру “У што је брз тај жути ауто!” успоставите контакт и онда га подсетите на постигнути договор „Добро срце, прошло је пет минута. Јел се сећаш шта смо се договорили? Пет минута без одуговлачења и кукања. Сада је време за купање”. Након тога направите тзв.мост од игре ка ономе што ви тражите од детета да уради: “Јел хоћеш да се тркамо до купатила летећим колима? Ти узми жути, ја ћу црвени и да видимо ко ће пре да стигне. Крећемо!“
Не осећају се повезано са нама
Када деца не обраћају пажњу на наше захтеве то је зато што се не осећају повезано са нама. Она се могу осећати неповезано из различитих разлога, нпр: нисте били заједно целог дана, можда сте се јако издрали јутрос јер је каснило у школу или можда константно имате бебу у крилу, итд.
Решење: Покажите саосећање према потребама и жељама вашег детета, и то не само када издајете наредбе већ што чешће можете. Саосећање ће вам помоћи да изградите добар однос и дете ће бити расположено за сарадњу.
Одустали су од нас
Деца у родитељима виде вођу и хранитеља. Ако су убеђени да смо на њиховој страни они ће желети да нам удовоље. Ако приметите да је ваше дете сумњичаво или сте константно у борби то је упозорење да треба да порадите на вашем односу како бисте га ојачали.
Решење: Пола сата времена само за њега, на дневној бази. Ово изгледа тако тако једноставно да многи родитељи потцењују утицај ове стратегије. Али ово увек успе. Чим дете осети да имате времена само за њега и оно ће имати времена за вас.
И они су само људи
Примена силе изазива одбојност. Свако људско биће одбија контролу и деца се по томе уопште не разликују. Што више се осећају контролисано и под командом, више ће се бунити. На ову чињеницу можете гледати позитивно. Ако научите дете да буде послушно морате стално бити у близини да дајете наређења и кад порасте оно неће знати како да се заузме за себе. Ако научите дете самодисциплини оно ће знати да мисли на себе и нико неће моћи да га искористи.
Решење: Бирајте које битке ћете да водите. Ставите му до знања да сте увек на његовој страни и да увек постоји избор. Боље је да учите и вежбате дете како да се сналази и шта да ради у одређеним ситуацијама него да желите да га контролишете.
Деца неће послушати своје родитеље из веома једноставног разлога: навикли су да их игноришу. Родитељи превише пута не ураде оно што су рекли. Значи деца не чују не зато што су размажена или непослушна. Послушност не треба ни да буде циљ. Циљ је дисциплина. Зар није боље имати дете које жели да сарађује? Сарадња је потпуно различита од послушности код које је дете наведено да уради оно што је од њега тражено од стране нечега што је изван њега. „Моралност значи радити праву ствар без обзира шта вам неко рекао. Послушност је радити оно што вем је речено без обзира да ли је исправно.“
Можда вам емпатијско постављање граница изгледа сувише компликовано или као да има „превише посла“ око њега. У почетку јесте тешко. Било би лакше да деца одмах ураде оно што се од њих тражи. Али добра страна је што вежбање ових корака учи дете самодисциплини, учи дете да ћете ви урадити оно што сте рекли и оно ће научити да нема потребе да га нешто замолите 100 пута. На крају ће вам бити много лакше да га убаците у каду.
Да ли ви све понављате по сто пута? Које од ових решења би сте могли одмах да примените?
Извор: Најбољамаманасвету