Ако се слабо сећате свог детињства, то може бити лош знак…

Није потребно да више будеш добар дечак. Довољно је да прихватиш да си одрастао и одговоран за свој живот.

Foto: Canva

Људи који долазе на терапију често немају идеју, па ни помисао да њиховим садашњим проблемима владају стратегије из детињства.

Они се по правилу слабо сећају детињства.

Понекад помислим: хвала Богу на механизмима одбране попут порицања, потискивања и нормализације, јер су их заштитили док су били мали.

Нису ти људи свесно изабрали те механизме одбране, већ је њихова породична стварност била таква да се психа морала одбранити на неки начин. Рањивост се морала заштитити било чиме, па и обманом. У срцу рањивости налази се страх, патња, издаја, бес, беспомоћност, паника, сажаљење, озлојеђеност…

Али ти механизми настављају да владају њиховим понашањем и кад одрасту, и тако они и као одрасли имају велике дисторзије (искривљења) реалности, а те дисторзије штите их од контакта са рањивошћу.

Пружићу један кратки приказ из сеансе у коме се јасно може уочити како се у дисфункционалној породици која је дуго крила тајну, дисторзира слика стварности клијента, и како искривљен поглед наставља да изобличује и свакодневне ситуације.

Клијент, младић у двадесетим, говори како има врло ниско самопоштовање и како никоме не може да каже НЕ, ни шефу на послу који га оптерећује, ни мајци а ни девојци.

– Сећам се само да ме мама звала стармалим. Она ме је похваљивала, пред свима. Говорила је ‘Не знам шта би било без тебе’. Био сам поносан што сам најважнији у породици. Тада сам осећао да вредим.

– Аха. А где је био тата?

– На броду. Касније, са 20 сам сазнао да је био у затвору.

– Ух. Због чега?

– Не знам. Мајка је говорила да га никад не питам, да му је то болна рана.

– Јеси ли?

– Нисам. Кад се вратио, били смо странци. А и нисам више живео с њима, студирао сам тада.

– Где је тата био у затвору?

– Замислите, у истом месту у коме смо живели.

– И мама ти није дала да га видиш.

– Није. Видите, плашила се да ћемо се ја и сестра истраумирати.

– А да ли си желео да га виђаш?

– Желео? Сањао сам о томе! Можда ми је тако тешко пао сусрет с њим. Вратио се, али није то био човек с мора, био је то сломљен човек. Ни он ни ја нисмо знали како да разговарамо. Нажалост, након годину дана је умро.

– Дакле, мама је од тебе и сестре пуних 10 година крила да је тата у близини.

– Како то мислите? Она нас је штитила.

– Она је веровала у то. Али, зар тих 10 година нису украдене године за тебе? Могао си виђати тату. Истина – у затвору али онда он не би био странац за тебе.

– Да. Имао сам само утисак да сам га имао. Мама је писала писма, већ са 16 сам уочавао да је то њен рукопис. Њен језик. Али сам ипак наставио да верујем да је тата тамо негде.

– Док то причаш размишљам колико је та позиција: да бринеш о мами и сестри утицала на тебе. Био је то велики терет.

– Превелик! И након што је тата умро, мајка је добила дијабетес и ја сам одустао од студирања.

– А шта је било са твојим љубавним животом?

– Имао сам девојку. Милицу. Лепо јој је и пристајало име. Заиста је била мила.

Не лицу младића појавио се осмех.

– И како је та веза изгледала?

– Лепо. Њу сам највише волео. Али због обавеза око маме и прегледа лекара, и мог посла у аутоперионици…није било прилике да продубимо однос.

– Није, очигледно. А шта је она очекивала од тебе?

– Као и свака девојка: пажњу. А после годину дана предложила је да живимо заједно. Ја просто нисам могао, нисам могао да оставим маму, нисам могао да јој се супротставим…и отишла је за други град.

– Али ти си дошао и сада због сличног проблема.

– Да. Сад имам Драгану. Она је чак пристала да живи са мном и мамом. Али њих две се не слажу.

– Како то?

– Обе су тврдоглаве. Мама не воли да било ко сем ње кува. Ни да спрема стан. Драгана среди, али мама није задовољна. Дошло је дотле да ме Драгана уцењује: да одем од маме и да изнајмимо стан или ће ме оставити. Ето због тога сам и дошао.

– Мама дакле може да кува.

– Да.

– А може и да сређује стан.

– Очигледно.

– Па зашто ти онда упорно одлучујеш да останеш с њом?

– Плашим се да би мама била усамљена.

– Горане, током твог одрастања научио си да твоје потребе жеље и осећања нису важни. Осећао си да си важан само кад би се нашао мајци. Она је то похваљивала. Ти си практично био постављен у позицију да мајци будеш партнер. Изнутра, ко зна шта си заправо осећао. Вероватно велики бол и притисак. Неприродно је да дете заузме тако важну улогу која је иначе резервисана за одрасле. Сад бих да те подсетим. Ово је проста реалност. Ти више ниси мали дечак који нема други избор него да се прилагоди вољи других одраслих. Сада си слободан. Мама може и сама.

– Јао, али пресвисла би без мене!

– Откуд ти та идеја?

– Тако она говори.

– Говори она и тако те уцењује. Сви одрасли људи, када одрасту имају право да заснују своју породицу. Мајка је одрасла. Нека себи нађе друштво.

– То ће бити тешко. Нико не трпи некога ко стално придукује, критикује и прича негативно.

– Стварно? Е па ја видим да има неко ко хоће.

– Ко?

– Па ти.

– Али ја сам јој син.

– Јеси. Али немаш више 9 година. Ни 16. Имаш 29. И имаш право на самосталан живот са својом девојком.

– Имам?

– Шта, треба ти одобрење?

– Чини се тако…

– То је зато што си научио да слепо верујеш ауторитету. Е па, да знаш, прави ауторитет си ти и на томе ћемо радити на терапији…

– Ја?

– Да. Није потребно да више будеш добар дечак. Довољно је да прихватиш да си одрастао и одговоран за свој живот.

– Хоћу ли ја то моћи?

– Кад си са 9 могао да будеш стармали, сад као одрастао слободан си да будеш одговоран за себе. Није питање да ли ти то можеш, него да ли хоћеш. А да би открио шта хоћеш, порадићемо на твом рањеном детету.

Биљана Ћулафић, педагог и психотерапеут

Извор: Детињарије