Текст у наставку је пародија начина васпитања деце који један део родитеља прихвата као исправан.
Пошто смо ми одлучили да ћутимо и као такви нестанемо, пошто нам се свака побуна завршава са ју,ју,ју, страшно, или бесним лајком на тренутно непочинство, за ову нашу децу још увек има времена.
Васпитање детета се своди на једну битну ствар, а то је да се оно припреми за стварни живот, за свет који га окружује и околности које га у таквом свету могу снаћи. Дакле, узимајући у обзир како смо им креирали тај свет, предлажем да васпитна форма добије потпуно други облик јер, у супротном, стварамо колоне неснађених, као што смо и ми сами.
Ево шта предлажем. У неколико теза.
Васпитање
Детету створити од малих ногу утисак о посебности. Све припада само њему. Свако ускраћивање овог основног принципа треба да створи потребу за борбом свим средствима: туча, дрека, отимање, пљување, вређање. Све, само да противник одустане. Ми смо ту да га тешимо и имамо разумевања, да истичемо како је неправедан свако осим њега, како му сви завиде, намерно га руше и не цене га довољно. Истовремено, не сме се бити ни превише мек. Од детета увек тражити да развали, да се истакне по сваку цену. Ради вежбања, дете водити на утакмице и у кафану (учитељицу живота). Неопходно је стално, најбоље шапатом, али увек, констатовати како су сви глупи, сељаци, олош и шљам, оног тренутка када дотични проговоре или нам окрену леђа.
Вежбати да детету свака реченица почиње са ЈА. То билдује самопоуздање, а разоружава саговорника. Ако му се неко замери, одмах га мора пресећи питањем: да ли ви то рушите углед моје породице, намерно стајете на пут мом успеху, да ли вас је то научио ___ (дежурни кривац кога треба јасно означити као парадигматску злочиначку страну, јер у кризном моменту не можемо измишљати име новог кривца). Ни случајно се не сме чекати да саговорник заврши реченицу, треба га прекинути одмах, а ако је упоран, говорити упоредо са њим, није битно шта, јер онај ко са стране слуша, неће чути ни једно, ни друго. Овај део васпитања је тежак и тражи непрекидни тренинг, али када се усвоји, вишеструко је користан: дете стиче утисак о сопственој вредности, непоколебљиву веру да су сви испод њега, а противнике и неистомишљенике не узима као корективни фактор, већ као нужно зло и цивилизацијски промашај.
Понашање и облачење
Обавезан је култивисан наступ, мало тиши говор, лице озбиљно, а поглед управљен преко саговорника. Без много смеха јер је то одраз површности.
Што се облачења тиче, приступ мора бити дивергентан јер се узимају у обзир индивидуалне карактеристике детета. Код девојчица треба осмотрити да ли слути на згодну или паметну. Најбоље је и једно и друго, али природа није увек дарежљива. Ако стасава у згодну, оријентисати облачење у стилу пинк балерина, консултовати актуелне ревије, модне блогове, а за све естетске несавршености штедети паре, па платити поправку, надоградити и изменити у складу са трендом. Учити их да умеју да потроше и да захтевају. Ако, пак, девојчица расте у паметну, неговати озбиљан стил: уско, тесно, али одмерено, у смислу дужине и дугмади. Не полагати много на изглед, више вежбати наступ и стратегије приласка зацртаном циљу.
Код дечака је ситуација слична. Физички јаке и изгледно згодне усмерити у правцу мишића, спорта. Значи уско, упасано, ход ултиматфајтера, поглед претећи. А ако се дете развија у смислу памети и интелектуалног, неговати јапи изглед: лежерна елеганција, што више нових информатичких израза. За дечаке је добро да имају на себи по који комад гардеробе у бојама заставе. Сви знамо да дечаци знају да се потуку. Е, кад загусти, увек се могу вадити да им је противник мрзитељ свега српског.
Поимање кривице
Ваше дете није никада, али никада, ни за шта криво. То му треба усадити од првог дана. Крив је увек неко други, а већ сам рекла да би ради једноставности у руковању овим принципом требало издвојити једног дежурног кривца. Све што се деси, само је мрачни план за урушавање генијалности вашег чеда. Обавезно треба створити слику угрожене праведности (он је добар, а сви му раде о глави). Ни родитељ се не сме овоме много противити, јер се дете не може у кући урушавати. Дакле, ако му нађете у џепу двеста евра, морате му веровати: 1. да их је добио од тетке, 2. зарадио куцкајући гајбице, 3. потурио му ___ (дежурни кривац). На родитељу није да истражује или дете осуђује. Напротив, мора похвалити његов предузетнички дух и умиљатост у изношењу аргумената.
Школовање
Дете мора да прође кроз систем школства са најмањим могућим напорима без обзира на то колико је талентовано. Треба му штедети снагу за одрасли живот. Школа већ одавно није компатибилна са новим вредностима и може покварити сав труд који напредни родитељи улажу код куће. Дакле, још пре поласка у школу треба покупити све могуће везе и познанства, па учитеља одмах са тим упознати. Тај глас ће касније спонтано ићи уз дете. Од наставника треба направити савезнике, другаре и пајтосе, а ко се не да, мало му припретити. Може лично, а може и преко већ остварених веза. Није ни новац или нека слична част на одмет. Све ово дете мора да зна, не треба ништа крити, јер ће бити корисно да све исприча другарима. Мада, деца су често чудна и знају да се приме на школу јер их учимо да издоминирају у свакој ситуацији. Да не бисмо дозволили погубно укрштање ваљаних принципа, о школи треба говорити у кући што жешће и што горе: коме ово још треба, ко се од науке обогатио, само муче децу…листати уџбенике и тражити грешке, тешке задатке и дефиниције, сликати их и качити на друштвене мреже, а онда о томе дискутовати са пријатељима уз обавезно присуство деце, јер они треба да чују да не мислите само ви тако, већ и шира друштвена заједница.
Не треба штедети ни наставнике: шта они мисле, не раде ни оно за шта су плаћени, да нешто знају, не би радили у школи… Наравно, за све родитеље су обавезне вибер групе, форуми и блогови, пратити преко тога понашање целог одељења, све задатке и лекције.
Радне навике
Дете мора увек нешто да ради, али то не мора увек да буде смислено. Само му треба створити свест да мора бити непрекидно у послу. Седети се не сме. Још битније од посла који се обавља је да се о њему непрекидно прича. Не вреди ћутати. Значи, увек истицати како се ради, како се гине, како се не стаје, јер осим тога што ће нешто тако и урадити и што ће га неко таквог вредног запазити, овај приступ има још један бенефит: набија другима осећај кривице. Није битно шта се уради, битно је колико се прича о томе, колико се брине, колико би све пропало да тога нема, колико је другима свеједно, колико не цене тај труд. И кад се сви надговоре, кад сви ућуте, тек се тада хиперглобално издомнинирало: не радите ништа, а сви мисле да од вас бољег нема, ни вреднијег, ни заслужнијег, ни марљивијег, ни скромнијег. Или можда и мисле, али неће да се нервирају и доказују недоказиво пошто нису на време усвојили корисне васпитне обрасце.
Поштовање ауторитета
Дете научити да поштује само онај ауторитет од кога има користи. Било какве користи. И да то чини без гриже савести. Уколико се ауторитет промени, бити спреман да се претходни избрише и заборави. Зато стално пратити шта је зацртана линија, како се шта разматра, шта треба и о коме мислити, па се хитно изјаснити у складу са тим. Не, није ово полтронство. У новом свету напредне идеологије ово је похвално јер говори о гипкости ума и спремности да се одрекнеш свега у име идеологије, чак и сопственог мишљења. Уосталом, чему стално инсистирање на независности у поимању и одлучивању. Дете треба научити да је вера у важећи ауторитет благотворна, уносна, она растерећује и опушта.
Можда има још неких теза које нисам узела у разматрање јер ово није детаљни рецепт, већ набацивање основних идеја. Тек онако, да нам деца не пропадну и не саблазне се кад живот око њих почне да се дешава, а они неспремни. Постаће огорчени, сукобљиви, незадовољни, џангризави, малодушни… А не морају, баш не морају у свему личити на нас.
Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца