Породице у карантину – шанса за развој или за суочавање са скриваним проблемима?

9 маја, 2020

Друштво психолога Србије покренуло је кампању пружања психолошке подршке под називом Психолози херојима. Имајући у виду да нису данашњи хероји само здравствени радници, припадници МУП-а и Војске, већ су хероји и родитељи који су, радећи од куће или не, имали и захтеван посао – да са својим малишанима покушају квалитетно време да проведу током карантина, покушавајући трогодишњаку да објасне зашто не може да изађе напоље да се игра или пратећи онлајн наставу са својим школарцима.

Исто тако, и деца су хероји јер су се уз мање или више тешкоћа адаптирали на новонастале услове које често нису могли да разумеју.

И родитељи и деца су се у тим новонасталим условима који су нагло настали за све нас, прилагођавали најбоље што су могли. Али, колико год да је ова криза наишла нагло и изменила нам живот, чињеница је и да свака криза представља шансу за развој. Ако ништа друго, огромна већина нас се уверила да је способна да се адаптира на услове у којима се нашла, односно схватили смо да смо отпорнији на стрес него што смо то можда мислили.

Сада, са постепеним укидањем ограничења које смо имали следи нам повратак у неке нормалније токове живота. Наравно да се родитељи томе радују. Као и деца, уосталом. Повратка на наставу за сада неће бити, али ће се деца постепено враћати у вртиће и боравке. Да би тај повратак прошао што боље потребно је да се родитељи пре поласка детета у вртић распитају о томе каква ће бити нека нова правила: дезинфекција пре уласка у објекат, честа дезинфекција руку… О свему ономе што је потребно да знају важно је родитељи унапред припреме децу, бавећи се тим променама на што конкретнији начин описујући их детету. Родитељи могу и да кроз игру детету предоче како ће те промене изгледати тако што ће заједно код куће да одглуме како ће на пример изгледати улазак и дезинфекција у вртићу. Детету на сва питања треба одговарати искрено, кратко и уз речник прилагођен узрасту.

У породицама у којима су односи и комуникације били нарушени, или су се проблеми стављали „под тепих“ очекујуће је да су се ствари у условима карантина додатно погоршале. Колико год то било отежавајуће у односу на целу ситуацију где је било потребно у многим аспектима адаптирати се на нешто ново, можда су управо та додатна заоштравања помогла да стекнемо увид у то да неке ствари не можемо стављати под тепих јер ће нам се као бумеранг пре или касније обити о главу… или ћемо увидети да неки компромиси који су за нас исцрпљујући ипак и нису вредни труда…? Време ће показати да ли смо период кризе прихватили и као шансу за позитивну промену.

Када се сада као родитељи осврнемо на последња два месеца ванредног стања, вероватно ћемо увидети да нисмо идеално реаговали у свим ситуацијама: понекад праснули, били љути, или се расплакали, или смо једва чекали да кренемо на посао како би изашли из куће, или три дана узастопно за ручак спремали сендвиче… Значи ли то да нисмо идеални родитељи? Значи. Зато што идеални родитељи и не постоје. Зашто нисмо увек адекватно реаговали? Из веома једноставног разлога, зато што смо људска бића. И зато што је нормално да понекад грешимо. Стога, ако сте се понекад током ова два месеца, поред тога што сте се трудили да вашем малишану олакшате ситуацију у којој смо се нашли, некада осећали и као лош родитељ, добро дошли у реалност. То како сте реаговали и осећали се у потпуности је нормално. Искуство кроз које смо прошли биће део нашег животног искуства кроз које смо можда увидели да смо снажнији и отпорнији него што смо мислили, јер смо се показали спремним на адаптацију на услове за које нисмо ни могли да претпоставимо да нас очекују.

Баш у складу са Ничеовом изреком: „Оно што нас не убије – ојача нас“. А преживели смо.

Аутор: Невена Ловринчевић, клинички психолог и аутор бројних приручника за родитеље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама