Tekst u nastavku je parodija načina vaspitanja dece koji jedan deo roditelja prihvata kao ispravan.
Pošto smo mi odlučili da ćutimo i kao takvi nestanemo, pošto nam se svaka pobuna završava sa ju,ju,ju, strašno, ili besnim lajkom na trenutno nepočinstvo, za ovu našu decu još uvek ima vremena.
Vaspitanje deteta se svodi na jednu bitnu stvar, a to je da se ono pripremi za stvarni život, za svet koji ga okružuje i okolnosti koje ga u takvom svetu mogu snaći. Dakle, uzimajući u obzir kako smo im kreirali taj svet, predlažem da vaspitna forma dobije potpuno drugi oblik jer, u suprotnom, stvaramo kolone nesnađenih, kao što smo i mi sami.
Evo šta predlažem. U nekoliko teza.
Vaspitanje
Detetu stvoriti od malih nogu utisak o posebnosti. Sve pripada samo njemu. Svako uskraćivanje ovog osnovnog principa treba da stvori potrebu za borbom svim sredstvima: tuča, dreka, otimanje, pljuvanje, vređanje. Sve, samo da protivnik odustane. Mi smo tu da ga tešimo i imamo razumevanja, da ističemo kako je nepravedan svako osim njega, kako mu svi zavide, namerno ga ruše i ne cene ga dovoljno. Istovremeno, ne sme se biti ni previše mek. Od deteta uvek tražiti da razvali, da se istakne po svaku cenu. Radi vežbanja, dete voditi na utakmice i u kafanu (učiteljicu života). Neophodno je stalno, najbolje šapatom, ali uvek, konstatovati kako su svi glupi, seljaci, ološ i šljam, onog trenutka kada dotični progovore ili nam okrenu leđa.
Vežbati da detetu svaka rečenica počinje sa JA. To bilduje samopouzdanje, a razoružava sagovornika. Ako mu se neko zameri, odmah ga mora preseći pitanjem: da li vi to rušite ugled moje porodice, namerno stajete na put mom uspehu, da li vas je to naučio ___ (dežurni krivac koga treba jasno označiti kao paradigmatsku zločinačku stranu, jer u kriznom momentu ne možemo izmišljati ime novog krivca). Ni slučajno se ne sme čekati da sagovornik završi rečenicu, treba ga prekinuti odmah, a ako je uporan, govoriti uporedo sa njim, nije bitno šta, jer onaj ko sa strane sluša, neće čuti ni jedno, ni drugo. Ovaj deo vaspitanja je težak i traži neprekidni trening, ali kada se usvoji, višestruko je koristan: dete stiče utisak o sopstvenoj vrednosti, nepokolebljivu veru da su svi ispod njega, a protivnike i neistomišljenike ne uzima kao korektivni faktor, već kao nužno zlo i civilizacijski promašaj.
Ponašanje i oblačenje
Obavezan je kultivisan nastup, malo tiši govor, lice ozbiljno, a pogled upravljen preko sagovornika. Bez mnogo smeha jer je to odraz površnosti.
Što se oblačenja tiče, pristup mora biti divergentan jer se uzimaju u obzir individualne karakteristike deteta. Kod devojčica treba osmotriti da li sluti na zgodnu ili pametnu. Najbolje je i jedno i drugo, ali priroda nije uvek darežljiva. Ako stasava u zgodnu, orijentisati oblačenje u stilu pink balerina, konsultovati aktuelne revije, modne blogove, a za sve estetske nesavršenosti štedeti pare, pa platiti popravku, nadograditi i izmeniti u skladu sa trendom. Učiti ih da umeju da potroše i da zahtevaju. Ako, pak, devojčica raste u pametnu, negovati ozbiljan stil: usko, tesno, ali odmereno, u smislu dužine i dugmadi. Ne polagati mnogo na izgled, više vežbati nastup i strategije prilaska zacrtanom cilju.
Kod dečaka je situacija slična. Fizički jake i izgledno zgodne usmeriti u pravcu mišića, sporta. Znači usko, upasano, hod ultimatfajtera, pogled preteći. A ako se dete razvija u smislu pameti i intelektualnog, negovati japi izgled: ležerna elegancija, što više novih informatičkih izraza. Za dečake je dobro da imaju na sebi po koji komad garderobe u bojama zastave. Svi znamo da dečaci znaju da se potuku. E, kad zagusti, uvek se mogu vaditi da im je protivnik mrzitelj svega srpskog.
Poimanje krivice
Vaše dete nije nikada, ali nikada, ni za šta krivo. To mu treba usaditi od prvog dana. Kriv je uvek neko drugi, a već sam rekla da bi radi jednostavnosti u rukovanju ovim principom trebalo izdvojiti jednog dežurnog krivca. Sve što se desi, samo je mračni plan za urušavanje genijalnosti vašeg čeda. Obavezno treba stvoriti sliku ugrožene pravednosti (on je dobar, a svi mu rade o glavi). Ni roditelj se ne sme ovome mnogo protiviti, jer se dete ne može u kući urušavati. Dakle, ako mu nađete u džepu dvesta evra, morate mu verovati: 1. da ih je dobio od tetke, 2. zaradio kuckajući gajbice, 3. poturio mu ___ (dežurni krivac). Na roditelju nije da istražuje ili dete osuđuje. Naprotiv, mora pohvaliti njegov preduzetnički duh i umiljatost u iznošenju argumenata.
Školovanje
Dete mora da prođe kroz sistem školstva sa najmanjim mogućim naporima bez obzira na to koliko je talentovano. Treba mu štedeti snagu za odrasli život. Škola već odavno nije kompatibilna sa novim vrednostima i može pokvariti sav trud koji napredni roditelji ulažu kod kuće. Dakle, još pre polaska u školu treba pokupiti sve moguće veze i poznanstva, pa učitelja odmah sa tim upoznati. Taj glas će kasnije spontano ići uz dete. Od nastavnika treba napraviti saveznike, drugare i pajtose, a ko se ne da, malo mu pripretiti. Može lično, a može i preko već ostvarenih veza. Nije ni novac ili neka slična čast na odmet. Sve ovo dete mora da zna, ne treba ništa kriti, jer će biti korisno da sve ispriča drugarima. Mada, deca su često čudna i znaju da se prime na školu jer ih učimo da izdominiraju u svakoj situaciji. Da ne bismo dozvolili pogubno ukrštanje valjanih principa, o školi treba govoriti u kući što žešće i što gore: kome ovo još treba, ko se od nauke obogatio, samo muče decu…listati udžbenike i tražiti greške, teške zadatke i definicije, slikati ih i kačiti na društvene mreže, a onda o tome diskutovati sa prijateljima uz obavezno prisustvo dece, jer oni treba da čuju da ne mislite samo vi tako, već i šira društvena zajednica.
Ne treba štedeti ni nastavnike: šta oni misle, ne rade ni ono za šta su plaćeni, da nešto znaju, ne bi radili u školi… Naravno, za sve roditelje su obavezne viber grupe, forumi i blogovi, pratiti preko toga ponašanje celog odeljenja, sve zadatke i lekcije.
Radne navike
Dete mora uvek nešto da radi, ali to ne mora uvek da bude smisleno. Samo mu treba stvoriti svest da mora biti neprekidno u poslu. Sedeti se ne sme. Još bitnije od posla koji se obavlja je da se o njemu neprekidno priča. Ne vredi ćutati. Znači, uvek isticati kako se radi, kako se gine, kako se ne staje, jer osim toga što će nešto tako i uraditi i što će ga neko takvog vrednog zapaziti, ovaj pristup ima još jedan benefit: nabija drugima osećaj krivice. Nije bitno šta se uradi, bitno je koliko se priča o tome, koliko se brine, koliko bi sve propalo da toga nema, koliko je drugima svejedno, koliko ne cene taj trud. I kad se svi nadgovore, kad svi ućute, tek se tada hiperglobalno izdomniniralo: ne radite ništa, a svi misle da od vas boljeg nema, ni vrednijeg, ni zaslužnijeg, ni marljivijeg, ni skromnijeg. Ili možda i misle, ali neće da se nerviraju i dokazuju nedokazivo pošto nisu na vreme usvojili korisne vaspitne obrasce.
Poštovanje autoriteta
Dete naučiti da poštuje samo onaj autoritet od koga ima koristi. Bilo kakve koristi. I da to čini bez griže savesti. Ukoliko se autoritet promeni, biti spreman da se prethodni izbriše i zaboravi. Zato stalno pratiti šta je zacrtana linija, kako se šta razmatra, šta treba i o kome misliti, pa se hitno izjasniti u skladu sa tim. Ne, nije ovo poltronstvo. U novom svetu napredne ideologije ovo je pohvalno jer govori o gipkosti uma i spremnosti da se odrekneš svega u ime ideologije, čak i sopstvenog mišljenja. Uostalom, čemu stalno insistiranje na nezavisnosti u poimanju i odlučivanju. Dete treba naučiti da je vera u važeći autoritet blagotvorna, unosna, ona rasterećuje i opušta.
Možda ima još nekih teza koje nisam uzela u razmatranje jer ovo nije detaljni recept, već nabacivanje osnovnih ideja. Tek onako, da nam deca ne propadnu i ne sablazne se kad život oko njih počne da se dešava, a oni nespremni. Postaće ogorčeni, sukobljivi, nezadovoljni, džangrizavi, malodušni… A ne moraju, baš ne moraju u svemu ličiti na nas.
Autor: Biljana Vasić, profesorka iz Šapca