Посвета мајци… ХВАЛА ТИ!

децембар 22, 2018

Да ли вам се догодило да сте желели нешто да кажете родитељима, али нисте стигли?

Посвета мајци… ХВАЛА ТИ!
Јуче је било тачно четрдесет дана како те нема, и могу ти рећи да ми јако недостајеш. Знам да си сада на бољем месту него што је ова сурова планета и знам да си коначно безбрижна. Због тога сам мало мање тужна.

Гледала сам твоје слике када си била млада, јер друге немам. Желела сам да те добро запамтим, и то баш такву каква си на тим сликама, младу, здраву и срећну, а онда сам се погледала у огледало и угледала те. Твоју косу, твоје очи, твој облик уста. Све оно најлепше што си имала на свом лицу си ми оставила у аманет. Знам да је глупо што ја као теби сад нешто пишем, јер сам сигурна да анђели на небу раде неке сасвим анђеоске ствари, и сигурно не читају колумне на овом порталу, али ми је лакше да ти се обратим овако, јер сам и дар за писање наследила од тебе, па ми у овом тренутку то делује као најпригоднији начин.

[custom-related-posts title=”Related Posts” none_text=”None found” order_by=”title” order=”ASC”]

Желела бих да ти се захвалим за све лепо чему си ме научила, посебно за оне тренутке у хладним зимским данима када смо седеле и цртале заједно за трпезаријским столом у Крунској 35, на другом спрату, први стан десно. Никада више нисам престала да цртам до дана данашњег. И од тог цртања живим. Научила си ме да стварам, сопственим рукама да направим хлеб, да правим џем, слатко и зимницу, да закрпим поцепано, да ни од чега направим ручак за све нас…Научила си ме шта је жоржет, пуплин, атлас, батист, брокат, жерсеј, фланел и креп муслин. Сашила си ми и извезла километре успомена. Све сам то ставила у једну шкрињу да не бринеш. И букет лаванде из моје баште да чува твоје рукотворине од мољаца.

Једино никада нисам успела од тебе да научим да шијем и морам ти признати да сам се пре неки дан код кројачице расплакала, јер ме је случајно додирнула хладним рукама у пределу стомака када ми је узимала меру, и то ме је подсетило на наше тренутке када шијемо, пијемо кафу и пушимо. Подсетило ме је на то да сам до сада могла још више да научим од тебе, али нисам. Замишљам како својим златним рукама анђелима шијеш нове, беле хаљине и златом их везеш. И они су почаствовани какву су анђеоску везиљу добили у свом друштву, па су ти ставили изнад главе један лепи ореол, да будеш иста као они, да можеш да бдиш над нама доле који смо остали, да нас чуваш и усмераваш добро на нас.

Сада тачно разумем на шта си мислила када си ми говорила: Бићеш мајка, па ћеш видети шта је брига.

С тим у вези морам да ти се извиним за све непроспаване док си ме чекала на тераси на неудобној столици до првог јутарњег аутобуса, када си коначно спокојна могла да одеш да спаваш. И за сав отров који је изашао из мојих уста у тим годинама. Сада и сама тај отров пијем, па их покривам ноћу да не назебу. Исто их чекам будна као и ти мене. Кроз сваку моју вену тече енормна пожртвованост и племенитост која је била део твоје свакодневице гајећи нас двоје сама. Сада све разумем.

Последње што си ме саветовала је да гледам себе, прво себе, па онда све остале. Ако сам ја задовољна и добро ми је, биће свима којима животни и радни процеси зависе од мене. И послушала сам те да знаш. За мене више не мораш да бринеш никада. Само ме гледај одозго и дај ми знак ако кренем погрешним путем. Хвала ти и што си тако брзо успела да ми се јавиш у сновима, да ми кажеш да си се тамо добро сместила и да те више ништа не боли. Само ми је жао што сам се тако брзо пробудила и ти си онда нестала.

Јави ми се опет, недостају ми наша кафенисања када обе ћутимо, или коментаришемо нешто сасвим безначајно. Жао ми је што никада нисмо успеле да отпутујемо негде заједно. Жао ми је што нисам успела више у животу да нам пружим обема, а знаш колико сам се трудила да обезбедим све што је живот тражио и никада није било довољно. Само ћу ти рећи још једном да си са мном у мислима стално, и ујутру када се пробудим прво помислим на тебе.

Планирам да упишем курс шивења, а ти ћеш видети када будем успела да направим своју прву сукњу на ластиш. За Божић ћу направити онај твој чувени божићни колач са сувим воћем за који сам те сваке године телефоном питала за рецепт, па сам га хвала богу коначно записала.

Љубим те и грлим космичким пољупцима и свемирским загрљајима најдража моја. Поздрави ми баку много и захвали јој се у моје име за све оне пите којима нас је нахранила и научила да ручно развијам коре.

Аутор: Sandra

Извор: mondo.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама