Доносимо вам једну поучну причу која је пре четрдесетак година имала сасвим логичну конотацију, међутим када прочитате све, схватићете колико су и родитељи и наставници подбацили, свако у својим областима док пребацују одговорност.
Ево како је, пре четрдесетак година, на родитељском састанку изгледао Јованов разговор са разредним старешином његовог сина:
– Је ли онај мој син миран на часовима?
– Јесте.
– Бије ли се са осталом децом?
– Не бије се.
– Лаже ли?
– Не лаже.
– Има ли обичај украсти неком детету оловку, гумицу, ужину…?
– Нема.
– Значи добар је.
– Јесте добар, али…
– Али?
– Из математике има јединицу, из физике и историје такође јединицу, из географије, хемије и биологије једва два…
– Богати, зашто то о јединицама и двојкама мени говориш?
– Па твоје је дете…
– Оно о чему ја учим своје дете – да треба бити миран на часовима, да не треба лагати, красти и бити се са другом децом – моје дете, ако сам те добро разумео, зна.
Оно чему га ти и остали наставници учите – не зна. Значи, до вас је, није до мене.
Извор: Опуштено