Donosimo vam jednu poučnu priču koja je pre četrdesetak godina imala sasvim logičnu konotaciju, međutim kada pročitate sve, shvatićete koliko su i roditelji i nastavnici podbacili, svako u svojim oblastima dok prebacuju odgovornost.
Evo kako je, pre četrdesetak godina, na roditeljskom sastanku izgledao Jovanov razgovor sa razrednim starešinom njegovog sina:
– Je li onaj moj sin miran na časovima?
– Jeste.
– Bije li se sa ostalom decom?
– Ne bije se.
– Laže li?
– Ne laže.
– Ima li običaj ukrasti nekom detetu olovku, gumicu, užinu…?
– Nema.
– Znači dobar je.
– Jeste dobar, ali…
– Ali?
– Iz matematike ima jedinicu, iz fizike i istorije takođe jedinicu, iz geografije, hemije i biologije jedva dva…
– Bogati, zašto to o jedinicama i dvojkama meni govoriš?
– Pa tvoje je dete…
– Ono o čemu ja učim svoje dete – da treba biti miran na časovima, da ne treba lagati, krasti i biti se sa drugom decom – moje dete, ako sam te dobro razumeo, zna.
Ono čemu ga ti i ostali nastavnici učite – ne zna. Znači, do vas je, nije do mene.
Izvor: Opušteno