Ово је прича која говори о три мушкарца, који су носили сваки по две вреће. Али терет нису осећали једнако. Вреће су им, једна спреда а друга страга, висиле обешене на дрвеној мотки на рамену.
Упитали првог човека шта има у врећама. Одговорио је:
– Сви моји успеси, сва добра дела мојих пријатеља, све животне радости – у врећи су страга. Скривени од погледа, завршени, прекривени лишћем, не сметају ми много. У врећи спреда имам све лоше и ружне ствари које су ми се догодиле. Ходам, застанем често, вадим их, посматрам, проучавам, мислим шта ћу. Стално сам с њима, и мислима и осећајима. Стално радим на њима.
Тај се човек често заустављао, гледао уназад, мучио се над собом и напредовао мало и врло споро.
И другог су човека упитали исто. Рекао је:
-У врећи спреда носим моја добра дела, спознаје о врлинама. Често их гледам, вадим и показујем другима. Врећа на леђима садржи моје грешке и моје слабости. Понесем их са собом куда год кренем, јер оне су моје и не могу их тек тако одложити на страну. Успоравају ме, понекад су веома тешке.
Трећи мушкарац је одговорио:
– На предњој врећи написао сам реч “доброта”. Препуна је позитивних мисли, добрих људских дела, свих добрих ствари које сам имао и учинио у животу, мисли о мојој снази. Та ми врећа није тешка. Напротив, попут бродских једара, помаже ми у кретању напред. А врећа на леђима има натпис “лоша сећања” и празна је, јер сам јој одрезао дно. О свему што ми се лоше догодило, о лошим мислима које понекад о себи имам, о злу које од других чујем, мало размислим и бацим их у ту врећу. Kроз рупу то оде заувек.
Ја сам слободан. Ја немам терета који би ме успоравао у ходу