У малим и недовољно развијеним земљама, питање социјалних разлика представља један од кључних показатеља друштвене стабилности и свакако темељни задатак националне политике. За такве земље, које немају раскош ресурса нити широк тржишни капацитет, уравнотежена расподела друштвеног богатства постаје услов културног и институционалног опстанка. Велике разлике у примањима и животном стандарду убрзавају одлив талената, рађају осећај неправде, слабе институције и подривају образовни систем – једини истински „ресурс“ који те земље поседују.
Образовање у таквом контексту има двоструку улогу. С једне стране, оно је средство социјалне мобилности – начин да дете из скромнијих услова добије једнаке шансе у животу. С друге стране, оно је механизам очувања културног и моралног ткива нације. Оба та аспекта најбоље функционишу у друштвима у којима се социјалне разлике држе у разумним оквирима.
За Србију, као малу и сиромашну земљу, са брзим падом становништва и ограниченим ресурсима, и даље остаје велики изазов смањити неједнакости и обезбедити равномернији развој.
Какав је, из перспективе просвете, поглед на све то?
Историјски корени идеје социјалне правде у српској просвети
Српска културна историја у више наврата је показала да се друштвени напредак убрзава онда када се образовање учини доступним свима, без обзира на порекло. Још у XIX веку, Закон о основним школама (1882) предвидео је да сва деца, без обзира на имовно стање, морају похађати шестогодишњу основну школу. Та мера, иако у почетку ограничена реалним могућностима сиромашне земље, створила је услове за појаву генерације учитеља, чиновника и занатлија који су, као „први писмени“ у својим породицама, из корена мењали животне токове својих средина.
У Краљевини Југославији између два рата, развој се у великој мери ослањао на бесплатне државне гимназије, које су омогућавале талентованој деци из руралних крајева да упишу факултете и постану носиоци модернизације. Овај модел – мада не без недостатака – показао је да мала земља може значајно напредовати ако не дозволи да социјални статус родитеља буде једини филтер приликом уласка у образовни систем.
Примери из ближе прошлости
Током социјалистичког периода у Југославији, велики број људи из руралних крајева по први пут је добио прилику да заврши средњу школу или факултет, захваљујући бесплатном школовању, студентским домовима и стипендијама. Иако тај систем није био савршен, он је створио широку образовну базу, чији су припадници касније носили привредни и културни развој.
Са друге стране, транзициони период деведесетих година, обележен економским колапсом и порастом сиромаштва, драматично је смањио доступност квалитетног образовања најсиромашнијима – што је за последицу имало не само економску, већ и културну деградацију.
Савремена економска политика и образовање – узајамна зависност
Према подацима наших и међународних организација, Србија спада међу земље са највећим ризиком од сиромаштва у Европи, при чему је стопа дечјег сиромаштва посебно висока. Улагања у образовање (као проценат БДП-а) последњих година крећу се око 3,5 одсто (у последњој години нешто преко 4 одсто), што је испод просека ЕУ.
Економска политика у Србији, често запоставља дугорочни развој људског капитала. Високообразовани млади све чешће одлазе у иностранство привучени већим платама и бољим условима рада. То ствара „празан круг“: друштво губи образоване кадрове, а преостали систем има мање могућности да произведе нове, јер се иста средства распоређују на све лошије услове.
Када школа постане огледало друштвених односа
У савременим условима, школа често делује као верно огледало постојећих социјалних односа. Ђаци из имућнијих слојева имају приступ квалитетнијим наставним средствима, приватним часовима, модерној технологији и подстицајном окружењу код куће. Они из средњег слоја имају релативно стабилне услове и приступ основним ресурсима, али без вишка могућности за додатно усавршавање. На супротном крају налази се приличан број економски обеснажених, који у учионицу долазе оптерећени материјалном оскудицом и мањком културног капитала – речника, навика, самопоуздања. Наставник у таквом окружењу сведочи системској неравнотежи коју није могуће надоместити само ентузијазмом и добром вољом.
Зашто су мале социјалне разлике кључне
У великим и економски моћним земљама, дубоке социјалне разлике могу се донекле апсорбовати ширином економских могућности – постоји више „ниша“ у којима појединац може наћи свој пут. Али у малим и сиромашним друштвима, простор за напредак је ограничен, а елите често чувају своје позиције затвореним круговима утицаја. Уравнотежене социјалне разлике омогућавају да деца из свих слојева виде образовање као реалну шансу, а не као пуку формалност. Такво окружење подстиче амбицију и веру у могућност напретка кроз лични труд.
Социјална правда као педагошка категорија
Социјална правда у образовању обухвата више од једнаких програма и наставних планова. Она подразумева да друштво свесно компензује стартне разлике међу ученицима: кроз квалитетне јавне школе доступне у свим регионима, кроз подршку наставницима у раду са децом из мање подстицајних окружења, као и кроз механизме који обезбеђују учешће сваког детета у наставним и ваннаставним активностима, без обзира на економску позадину.
На тај начин, социјална правда постаје темељна педагошка претпоставка. Наставник може преносити знање у пуном обиму само када се ученик осећа као пуноправан члан школске заједнице, ослобођен осећаја понижавајућег поређења и структурних ограничења.
Опасност од цинизма
У друштвима у којима су образовне шансе ограничене социјалним положајем, код младих се развија уверење да успех зависи пре свега од „веза“ и наслеђених привилегија. Тај став умањује личну мотивацију и истовремено разара друштвену кохезију: поверење у институције слаби, а школа губи свој ауторитет као место праведног вредновања знања.
Образовање као брана распаду
За мале и недовољно развијене земље, образовање је најмоћнији инструмент смањења социјалних разлика и стварања одрживог напретка. То је могуће остварити једино ако држава и друштво штите принципе социјалне правде – од финансирања школа до јавног вредновања просветног рада. Мала друштва не могу себи дозволити да изгубе таленат једне генерације због економског положаја њених родитеља; тај губитак остаје ненадокнадив.
Социјална правда у образовању, дакле, представља предуслов опстанка културе, институција и саме идеје о једнаким шансама. У сиромашним земљама, то је можда најсигурнија инвестиција која доноси трајни повратак – у виду грађана који верују у вредност свог рада и који тај осећај смисла преносе на следеће генерације.
Зато улога образовања постаје двоструко значајна: с једне стране, школа остаје један од ретких механизама који могу ублажити разлике настале у породичним и социјалним полазиштима ученика; с друге стране, она постаје и место где се вредности социјалне правде уче и живе. Међутим, да би школа уопште могла да испуни ову функцију, неопходно је да наставници буду адекватно материјално и професионално подржани. У многим економски недовољно развијеним земљама наставници су и сами део социјално угроженог слоја – примају плате које их не мотивишу, већ их често приморавају на додатне послове, чиме им се одузима енергија и време за квалитетан рад са ученицима.
Повећање плате наставника далеко је од пуке финансијске мере – то је цивилизацијски и развојни приоритет. Бољи материјални положај наставника не значи само њихову личну сигурност и достојанство, већ и снажну поруку друштва да је образовање стратешка вредност. Када наставник живи без егзистенцијалне анксиозности, он може у потпуности да се посвети својој мисији, да развија креативне методе рада, да се додатно усавршава и да код ученика гради осећај да је знање стварно највреднији капитал.
Аутор је проф. српског језика и књижевнности из Бора