Од својих почетака, позориште је било више од забаве — оно је представљало огледало, суд и савест заједнице. Самим тим, позориште је још тада имало значајну образовну улогу. Још у античкој Грчкој, где се развило као саставни део култа и јавног живота, позориште је истовремено било и естетска форма и политички чин. Грчки театар је функционисао као јавни форум у којем је полис сагледавао себе. На каменом амфитеатру, под ведрим небом, човек је гледао како се његове врлине и мане претварају у драму — у живи дијалог са сопственим временом.
Аристофан, највећи међу комедиографима, поставио је темељ европске сатире. Његове комедије — Облаци, Лисистрата или Жабе — храбро су приказивале филозофе, војсковође и политичаре као фигуре једног живог и самосвесног друштва. На сцени су се појављивали Перикле, Сократ, Еврипид, али они нису били недодирљиви ауторитети, већ људска бића изложена јавном суду. И комедиограф због тога није био онемогућен да ствара, јер је и сатира била саставни део културног и јавног живота. Тиме је Аристофан установио архетип позоришта као простора јавне свести: места где се смејањем мисли, а мишљу ослобађа. Његова комедија била је својеврсна слика стварности и најдубљи облик њеног разумевања.
Трагичари су, пак, развијали осећај унутрашње одговорности човека пред поретком. Еврипид је продубио слику појединца у сукобу са колективним вредностима. Његови јунаци и јунакиње говоре речима које преиспитују морал заједнице и откривају да правда друштва понекад значи неправду према човеку. Трагедија тако постаје критика моћи, али и историјски документ савести.
Римско позориште, више друштвено него филозофско, наставило је ту линију у комедији. Плаут и Теренције под плаштом лаког тона исмевају друштвене односе, поквареност и класне разлике. У њиховом хумору већ куца ритам грађанске свести — способности човека да се подсмева ауторитету и да тако сачува достојанство мислећег бића.
Кроз векове, позориште је све јасније испуњавало своју друштвену мисију — да истовремено забавља и просвећује. Шекспир, врхунац елизабетанског театра, спојио је оба аспекта. Његове трагедије и комедије представљају уметничка чуда и оштре друштвене студије. У Млетачком трговцу, Веселим женама виндзорским, Како вам драго или Магбету, али и у многим другим комадима, он истражује природу моћи, новца, страсти и лицемерја. Шекспирово позориште је микрокосмос у којем свака људска слабост добија своју реч и своју сцену. Његов приступ свету постаје људски, а самим тим и критички — заснован на разумевању човека, уместо теолошкој доктрини.
Од тог тренутка, позориште све свесније обликује свој друштвени позив. Чехов у Ујка Вањи и Вишњику открива духовну обамрлост једног света који губи свест о себи. Брехт је ту идеју довео до револуционарне форме: његов епски театар усмерава гледаоца ка промишљању и дистанци, ка разумевању друштвених механизама. Уместо саосећања и плача, он захтева мисаону будност и учешће у стварању смисла. Тако Брехтово позориште постаје и политичко и морално — оно уместо промени власти, тежи преображају човека.
У америчкој драми, Артур Милер претвара исту идеју у грађанску трагедију: Смрт трговачког путника говори о ерозији људског достојанства у систему успеха, а Вештице из Салема о сукобу појединца са друштвеном хистеријом и манипулацијом. Бекет и Пинтер, свако на свој начин, продубљују ту линију — уводе апсурд и ћутање као најдубљи израз отпора свету који је изгубио јасне границе смисла. Њихови јунаци живе у простору унутрашње побуне и духовне потраге. У савременој драми, од Мемета до најновијих аутора, ова побуна се проширује: позориште постаје простор промишљања стварности у којој човек тражи поновно јединство са истином.
Савремено позориште, упркос фрагментарности епохе, остаје једно од ретких места у којима друштво може да се суочи са собом без посредника. У времену медијске буке, брзих судова и дигиталне амнезије, сцена остаје простор живог искуства, непосредног сусрета и људске присутности. Критичка свест позоришта живи у тексту, у гесту, у тишини. Глумац на сцени постаје тумач савремених феномена, често снажније него аналитичар или новинар.
Позориште и данас има и право и дужност да изражава став. Драматичари, редитељи, глумци и сви који стварају сценску уметност настављају древну традицију мишљења на сцени. Када позориште говори, друштво се буди. Ћутање уметности значи ћутање савести, а сцена је управо место где савест добија свој глас.
Позориште је непрекидна расправа између стварности и идеала. Оно представља живу институцију моралног памћења. Од Аристофана до Мемета, од хора до монолога, позориште остаје најстарији и најупорнији начин да човек каже: видим шта се дешава — и мислим о томе.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора