Od svojih početaka, pozorište je bilo više od zabave — ono je predstavljalo ogledalo, sud i savest zajednice. Samim tim, pozorište je još tada imalo značajnu obrazovnu ulogu. Još u antičkoj Grčkoj, gde se razvilo kao sastavni deo kulta i javnog života, pozorište je istovremeno bilo i estetska forma i politički čin. Grčki teatar je funkcionisao kao javni forum u kojem je polis sagledavao sebe. Na kamenom amfiteatru, pod vedrim nebom, čovek je gledao kako se njegove vrline i mane pretvaraju u dramu — u živi dijalog sa sopstvenim vremenom.
Aristofan, najveći među komediografima, postavio je temelj evropske satire. Njegove komedije — Oblaci, Lisistrata ili Žabe — hrabro su prikazivale filozofe, vojskovođe i političare kao figure jednog živog i samosvesnog društva. Na sceni su se pojavljivali Perikle, Sokrat, Evripid, ali oni nisu bili nedodirljivi autoriteti, već ljudska bića izložena javnom sudu. I komediograf zbog toga nije bio onemogućen da stvara, jer je i satira bila sastavni deo kulturnog i javnog života. Time je Aristofan ustanovio arhetip pozorišta kao prostora javne svesti: mesta gde se smejanjem misli, a mišlju oslobađa. Njegova komedija bila je svojevrsna slika stvarnosti i najdublji oblik njenog razumevanja.
Tragičari su, pak, razvijali osećaj unutrašnje odgovornosti čoveka pred poretkom. Evripid je produbio sliku pojedinca u sukobu sa kolektivnim vrednostima. Njegovi junaci i junakinje govore rečima koje preispituju moral zajednice i otkrivaju da pravda društva ponekad znači nepravdu prema čoveku. Tragedija tako postaje kritika moći, ali i istorijski dokument savesti.
Rimsko pozorište, više društveno nego filozofsko, nastavilo je tu liniju u komediji. Plaut i Terencije pod plaštom lakog tona ismevaju društvene odnose, pokvarenost i klasne razlike. U njihovom humoru već kuca ritam građanske svesti — sposobnosti čoveka da se podsmeva autoritetu i da tako sačuva dostojanstvo mislećeg bića.
Kroz vekove, pozorište je sve jasnije ispunjavalo svoju društvenu misiju — da istovremeno zabavlja i prosvećuje. Šekspir, vrhunac elizabetanskog teatra, spojio je oba aspekta. Njegove tragedije i komedije predstavljaju umetnička čuda i oštre društvene studije. U Mletačkom trgovcu, Veselim ženama vindzorskim, Kako vam drago ili Magbetu, ali i u mnogim drugim komadima, on istražuje prirodu moći, novca, strasti i licemerja. Šekspirovo pozorište je mikrokosmos u kojem svaka ljudska slabost dobija svoju reč i svoju scenu. Njegov pristup svetu postaje ljudski, a samim tim i kritički — zasnovan na razumevanju čoveka, umesto teološkoj doktrini.
Od tog trenutka, pozorište sve svesnije oblikuje svoj društveni poziv. Čehov u Ujka Vanji i Višnjiku otkriva duhovnu obamrlost jednog sveta koji gubi svest o sebi. Breht je tu ideju doveo do revolucionarne forme: njegov epski teatar usmerava gledaoca ka promišljanju i distanci, ka razumevanju društvenih mehanizama. Umesto saosećanja i plača, on zahteva misaonu budnost i učešće u stvaranju smisla. Tako Brehtovo pozorište postaje i političko i moralno — ono umesto promeni vlasti, teži preobražaju čoveka.
U američkoj drami, Artur Miler pretvara istu ideju u građansku tragediju: Smrt trgovačkog putnika govori o eroziji ljudskog dostojanstva u sistemu uspeha, a Veštice iz Salema o sukobu pojedinca sa društvenom histerijom i manipulacijom. Beket i Pinter, svako na svoj način, produbljuju tu liniju — uvode apsurd i ćutanje kao najdublji izraz otpora svetu koji je izgubio jasne granice smisla. Njihovi junaci žive u prostoru unutrašnje pobune i duhovne potrage. U savremenoj drami, od Memeta do najnovijih autora, ova pobuna se proširuje: pozorište postaje prostor promišljanja stvarnosti u kojoj čovek traži ponovno jedinstvo sa istinom.
Savremeno pozorište, uprkos fragmentarnosti epohe, ostaje jedno od retkih mesta u kojima društvo može da se suoči sa sobom bez posrednika. U vremenu medijske buke, brzih sudova i digitalne amnezije, scena ostaje prostor živog iskustva, neposrednog susreta i ljudske prisutnosti. Kritička svest pozorišta živi u tekstu, u gestu, u tišini. Glumac na sceni postaje tumač savremenih fenomena, često snažnije nego analitičar ili novinar.
Pozorište i danas ima i pravo i dužnost da izražava stav. Dramatičari, reditelji, glumci i svi koji stvaraju scensku umetnost nastavljaju drevnu tradiciju mišljenja na sceni. Kada pozorište govori, društvo se budi. Ćutanje umetnosti znači ćutanje savesti, a scena je upravo mesto gde savest dobija svoj glas.
Pozorište je neprekidna rasprava između stvarnosti i ideala. Ono predstavlja živu instituciju moralnog pamćenja. Od Aristofana do Memeta, od hora do monologa, pozorište ostaje najstariji i najuporniji način da čovek kaže: vidim šta se dešava — i mislim o tome.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora