Прави очеви не одлазе од своје деце

април 22, 2017

Морам признати да сам веома узнемирен када чујем расправе на ову тему, јер просто не могу и не желим пронаћи оправдања. Искрено, не марим шта ће други мислити, али ја као мушкарац желим поручити свим другим мушкарцима. Очеви не остављају своју децу.

Уморан сам од чекања да то неко од мушкараца поручи.
Уморан од тога да се хода на врховима прстију када су у питању мушке емоције.
Уморан од друштва које овакво понашање готово да оправдава и сматра “нормалним”.
Уморан од мајки које покушавају скренути пажњу на овај проблем, јер је крајње вријеме да очеви преузму одговорност.
Упркос томе што их не оправдавам, вјерујем да постоје различити типови очева који одлуче напустити децу. А ниједан од њих нема ваљане разлоге, јер не можеш тек тако отићи, прави очеви то не раде. Први су они који једноставно оду. Спакују своје ствари, без размишљања напусте жену и дијете и прекину сваки контакт са њима. Овакви очеви уопште нису мушкарци. Они су лијени и уплашени ђечаци који не знају како да се носе са одговорношћу, јер је никада нису имали. Њима је нарцисоидност приоритетнија од помисли на то како ће изгледати живот тог ђетета. Они су доказ да људи некада могу бити грозна, себична створења.
То је тип оца који неће никада схватити шта је оставио.
Никада неће знати како изгледају неђељна породична јутра.
Никада неће виђети стотине шарених цртежа које је његово дијете цртало годинама.
Никада неће знати колико је пропуштених одлазака у зоолошки парк било.
Kолико камповања, излета, игара и мјеста на које никада није дошао он. Тата.
Kолико пропуштених прича за лаку ноћ, палачинака за доручак, вожње бицикла и учења ствари које те само отац може научити. Још тужније је то што никада неће знати да је оставио малено створење које би га гледало као хероја. Kоје би му вјеровало и вољело више од икога на свијету. Kоје би више од свега на свијету хтјело бити као он. Његов тата.
Он никада неће разумијети колико је одговоран за огромну рупу и ђечијем срцу која никада неће бити испуњена. Никада неће схватити колико је суза проливено због њега, а колико љутње и бијеса скупљено у мало нејаком бићу, које се зове његово дијете. Kолико је само живот био тежи, само зато што је он отишао. Очеви попут њега никада не схвате, не разумију и не прихвате одговорност за своја ђела. Али временом они ни недостају, јер не може ти фалити оно што никада ниси имао.
Можда је погрешно од мене, али ја немам простор у срцу или могућност у свом мозгу да разумијем овакве очеве. Немам емпатију, а најбољи покушај изражавања емоција био би љутња. Али постоји други тип очева који одлази, а који није ништа бољи од прошлог. То су они који одлазе прикривено, да се не види. То су они који настоје одржати привид да нису уопште отишли, јер након развода или прекида постају викенд тате. Свако вече када лијежу на спавање они мисле да су добри очеви, јер се појављују ту и тамо, са времена на вријеме како би испунили своју обавезу и одглумили родитеља који већ одавно нису.
Не могу схватити то. Kако можете бити парцијални родитељи? Одредити себи просјечан број сати и активности које можете имати са својим дететом? Вама је очигледно све ок. Ви и јесте зато ок тип тате, јер ништа не изазива реакцију код вас. Вама је ок проводити минимално и ограничено вријеме са дететом. Ок вам је што сте га оставили већину времена на бригу жени коју сте ви остали. Чак вам је касније и ок да гледате како нови мушкарац заузима доминантну улогу у њиховим животима, јер мислите да је ок да сте ви ту само викендом. А није!
Ви се не борите, јер мислите да и не требате. Наводно сте већ отац. Али имате ли уопште представу шта то заправо значи? Вријеме које трошите на причу другима о томе како сте добар отац бисте могли потрошити на то да стварно постанете такви. Али дуго грађене илузије о себи постану истина у коју свако пожели вјеровати. Ви сте ипак онај који шаље поруке или зове. Даје новац и помаже, а зар то само по себи није довољно? Наравно да није, јер бити родитељ захтјева много више од тога.
Већина оваквих очева би могла бити окарактерисана као Дизниленд Тате. Њихова функција у коначници није ништа друго до тога да забаве себе и децу, а при томе и друге, мислећи да је то сва суштина. Он је обавио своју дужност, дијете се насмијало, чини се да га воли, али је ли то стварно довољно?
Извор: Single Dad Laughing
П.С.
Kао одрасло дијете без оца одлучно говорим да није. Никада неће ни бити. Оба типа очева су директно у мојој породици. Први тип је онај који је оставио мене, а други онај који гостује мом брату за празнике. Суштина је иста. Они нису очеви, већ покушаји. Донори сперми недовољно способни да спријече настанак живота о којем никада неће знати водити рачуна и преузети одговорност. Прави очеви никада не одлазе, јер да одлазе знали би које посљедице остављају трајно на живот детета, које остаје окрњено цијели живот.
 
Извор: lolamagazin.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Један коментар на "Прави очеви не одлазе од своје деце"

  1. Mirjana каже:

    A kako nazvati oca i majku koji su ostavili dve devojčice od 2 i 4 godine,svako otišao svojim putem i osnovao porodicu.Nisu pitali za njih dve,koje sada imaju po 36 i 38 godina.Šta reći o njima?Opravdati ih možda?Ne, naravno da ne.Nikad.A tebi,druže, veliki pozdrav za ovakvu objavu.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама