Истина о самохраним мајкама

6 септембра, 2017

Почнимо из почетка.

Ја сам самохрана мајка. Пошто ми је тај назив увек био много ружан, једног лепог дана сам одлучила да постанем Супермама.
Зато што саме мајке то и јесу, супермаме са много руку које све раде саме.
И зато што то звучи лепше и моћније од уобичајеног израза самохрана мајка.
Дакле, Супермама сам постала стицајем околности. Данас кад би ме неко питао – шта бих да сам пре 6 година могла да бирам – не знам да ли би радије подизала дете са партнером, или сама.
Не, није кисело грожђе. Ево шест година како функционишем као индијско божанство Шива (са осам руку), и чињеница је да сам се уходала и навикла на овај модус родитељства. Све одлуке доносим сама и стојим иза њих. Никога не морам да питам за дозволу нити за помоћ. Додуше, углавном на помоћ не могу да рачунам. Све планирам као да сам препуштена сама себи, а најчешће и јесам.
Да ли је било лако? Не, нимало.
Осећала сам се напуштеном и беспомоћном.
Болело је.
Свакога боли када напокон сагледа истину и схвати да се потпуно разликује од оне истине у коју је веровао
– тај осећај страха, туге, усамљености сигурна сам, знам да нисам једина која је кроз то прошла, али нисам хтела да покажем.
– Kрила сам од свих зебњу, беспомоћност, усамљеност.
– Kрила сам се иза обавеза, ходала уздигнуте главе и претварала се да ми је живот под контролом.
– Плакала бих ноћу док ми је дете спавало, па није могло да чује.
– Нико није смео да ме види зарозану, скривала сам се иза шминке и става „јака сам и самостална“.
– У глави сам милион пута претресала свој живот, своје поступке, своје грешке.
– Сумњала сам у сопствену памет и напослетку довела у питање сопствену вредност.
Тај моменат када се запитате, да ли сте икада донели макар једну исправну одлуку, и да ли је овај једини живот можда, можда могао бити другачији, квалитетнији, вреднији
Све смо кроз ово прошле, сигурна сам у то. Вределе смо онолико колико би нас други проценили, понашале се како смо мислиле да морамо – да бисмо биле прихваћене.
Јер, чињеница је да саме мајке нису увек и свуда прихваћене и схваћене.
Чињеница је да ово наше друштво иза жене са дететом, још увек очекује, и пита – „а где је отац“.
Чињеница је да због таквог става, због таквог односа, саме мајке године проведу у самоиспитивању и потискивању свега што их тишти.
И ја сам била једна од таквих.
А истина је следећа:
Живот не пружа никакве гаранције, да ће бити лако, лепо, или макар – нормално.
Биће како буде, сулудо, тужно, невероватно, досадно, фантастично.
Биће како ми одлучимо, и никако другачије. Јер нико, осим нас самих, нема право да процењује наш живот, наше пропусте, нашу срећу или несрећу.
Вредимо онолико колико одлучимо да ћемо вредети.
А живећемо онако како будемо решиле. Потиштено или – усправно.
Свака од нас је изузетно вредно људско биће:
Наши ставови су важни, јер такве какве смо, баш такве, подижемо мале људе и водимо их кроз живот
И заслужујемо све најбоље, заслужујемо поштовање и пажњу коју нико, ама баш нико, нема право да нам ускрати.
 
Извор: sacekajmalo.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама