Писање бројева није тако једноставно као што се некима можда чини. Тачка иза редног броја само је једно од многобројних правила које би требало да знате ако желите правилно да пишете бројеве. Ево шта је још важно.
Бројеви од један до десет (у ствари до 11), пишу се словима по правопису, а изнад десет могу да се користе и цифре. Изузетак су мерне јединице. На пример: један човек, али 1 кг хлеба.
Кад се пишу редни бројеви, једино исправно је да се после цифре стави тачка, никако неке цртице и падежни наставци. На пример: Концерт је одржан 30. децембра (а не 30-ог децембра).
Како у правопису српског језика није дозвољена употреба тачке у комбинацији са другим интерпункцијским знаком или графичком ознаком, иако имате редни број а после њега на пример иде зарез, онда тачку изостављате: Концерт је одржан 30, пред саму Нову годину (подразумева се да ћете прочитати: тридесетог). Исто ћете учинити и са годинама у загради: Аутор Рата и мира је Лав Николајевич Толстој (1828-1910), један од највећих светских књижевника.
Кад хоћете цифрама да нагласите неки временски период, онда то чините на два начина:
23. новембра – 21. децембра (чита се: од 21. новембра до 21. децембра);
23. новембар – 21. децембар (чита се: 23. новембар на 21. децембар).
Код вишечланих редних бројева само последњи број мењате по падежу: 1856. се чита – хиљаду осамсто педесет шести, а некада се сваки број мењао, па је то изгледало овако: хиљадити осамстоти педесети шести. Боље су ове редуковане варијанте, зар не?
Што се родова у спрези с бројевима тиче, само на први поглед делује компликовано:
– за женски род користе се основни, односно главни бројеви – једна жена; две, три четири жене; пет, шест, седам… жена;
– за средњи род такође се користе основни бројеви – једно сунце; два, три, четири сунца; пет, шест, седам… сунаца;
– за мушки род користи се основни број за један – један мушкарац; а за све остале варијанте ту су бројне именице – двојица, тројица, четворица, али и петорица, шесторица, седморица… мушкараца;
– кад је друштво мешовитих полова (број један отпада, ради се о множини), користимо збирне бројеве – двоје, троје, четворо, али и петоро, шесторо, седморо… људи.
Увек гледате само последњи број, па је тако 21 месец; 22, 23, 24 месеца; 25, 26, 27… месеци.
Данас сам се сусрела у лектури са примером који би могао да буде недоумица. Текст је о сеоском туризму, и на тој планини на разним странама гостима се нуди смештај у вајатима. Прва „недоумна“ реченица: Гостима су на располагању два вајата; а мало даље следи: Гостима је на располагању шест вајата. У другој реченици, с обзиром на то да се ради о броју шест, очекивали бисмо множину коју би пратило су, међутим имамо једнину – је. Акценат у овој реченици је на броју шест, па га прати једнина; док је у првој на вајатима, па их прати множина.
Врло кратко и о бројевима у оквиру стилских фигура које се специфично односе на народну поезију, такозваним „сталним бројевима“:
три (3): свето тројство („пак да пишем три године дана…“, имао отац три сина (требало би тројицу синова, али да не цепидлачимо), све се деси из трећег покушаја, каже се: трећа срећа, сува дреновина од три године);
седам (7): Снежана и седам патуљака, „преко седам мора и седам гора“, чизме од седам миља, кад је неко срећан – на седмом је небу;
девет (9): девет Југовића, девет година ропства многих ускока, Златна јабука и девет пауница…
Трудим се да не гледам најаве сајмова јер је у њима обавезно обавештење од ког до ког датума траје сајам. Стварно се не сећам кад су написали како треба. Ни наградне игре нису ништа боље: уместо освој пише освоји (прво је императив, а друго облик и за презент и за аорист), па сам у дилеми да ли је ту реч о неком који тек што је освојио награду… зашто онда и даље треба да игра… о чему се ту у ствари ради?
Извор: miljalukic.blogspot.com