Pisanje brojeva nije tako jednostavno kao što se nekima možda čini. Tačka iza rednog broja samo je jedno od mnogobrojnih pravila koje bi trebalo da znate ako želite pravilno da pišete brojeve. Evo šta je još važno.
Brojevi od jedan do deset (u stvari do 11), pišu se slovima po pravopisu, a iznad deset mogu da se koriste i cifre. Izuzetak su merne jedinice. Na primer: jedan čovek, ali 1 kg hleba.
Kad se pišu redni brojevi, jedino ispravno je da se posle cifre stavi tačka, nikako neke crtice i padežni nastavci. Na primer: Koncert je održan 30. decembra (a ne 30-og decembra).
Kako u pravopisu srpskog jezika nije dozvoljena upotreba tačke u kombinaciji sa drugim interpunkcijskim znakom ili grafičkom oznakom, iako imate redni broj a posle njega na primer ide zarez, onda tačku izostavljate: Koncert je održan 30, pred samu Novu godinu (podrazumeva se da ćete pročitati: tridesetog). Isto ćete učiniti i sa godinama u zagradi: Autor Rata i mira je Lav Nikolajevič Tolstoj (1828-1910), jedan od najvećih svetskih književnika.
Kad hoćete ciframa da naglasite neki vremenski period, onda to činite na dva načina:
23. novembra – 21. decembra (čita se: od 21. novembra do 21. decembra);
23. novembar – 21. decembar (čita se: 23. novembar na 21. decembar).
Kod višečlanih rednih brojeva samo poslednji broj menjate po padežu: 1856. se čita – hiljadu osamsto pedeset šesti, a nekada se svaki broj menjao, pa je to izgledalo ovako: hiljaditi osamstoti pedeseti šesti. Bolje su ove redukovane varijante, zar ne?
Što se rodova u sprezi s brojevima tiče, samo na prvi pogled deluje komplikovano:
– za ženski rod koriste se osnovni, odnosno glavni brojevi – jedna žena; dve, tri četiri žene; pet, šest, sedam… žena;
– za srednji rod takođe se koriste osnovni brojevi – jedno sunce; dva, tri, četiri sunca; pet, šest, sedam… sunaca;
– za muški rod koristi se osnovni broj za jedan – jedan muškarac; a za sve ostale varijante tu su brojne imenice – dvojica, trojica, četvorica, ali i petorica, šestorica, sedmorica… muškaraca;
– kad je društvo mešovitih polova (broj jedan otpada, radi se o množini), koristimo zbirne brojeve – dvoje, troje, četvoro, ali i petoro, šestoro, sedmoro… ljudi.
Uvek gledate samo poslednji broj, pa je tako 21 mesec; 22, 23, 24 meseca; 25, 26, 27… meseci.
Danas sam se susrela u lekturi sa primerom koji bi mogao da bude nedoumica. Tekst je o seoskom turizmu, i na toj planini na raznim stranama gostima se nudi smeštaj u vajatima. Prva „nedoumna“ rečenica: Gostima su na raspolaganju dva vajata; a malo dalje sledi: Gostima je na raspolaganju šest vajata. U drugoj rečenici, s obzirom na to da se radi o broju šest, očekivali bismo množinu koju bi pratilo su, međutim imamo jedninu – je. Akcenat u ovoj rečenici je na broju šest, pa ga prati jednina; dok je u prvoj na vajatima, pa ih prati množina.
Vrlo kratko i o brojevima u okviru stilskih figura koje se specifično odnose na narodnu poeziju, takozvanim „stalnim brojevima“:
tri (3): sveto trojstvo („pak da pišem tri godine dana…“, imao otac tri sina (trebalo bi trojicu sinova, ali da ne cepidlačimo), sve se desi iz trećeg pokušaja, kaže se: treća sreća, suva drenovina od tri godine);
sedam (7): Snežana i sedam patuljaka, „preko sedam mora i sedam gora“, čizme od sedam milja, kad je neko srećan – na sedmom je nebu;
devet (9): devet Jugovića, devet godina ropstva mnogih uskoka, Zlatna jabuka i devet paunica…
Trudim se da ne gledam najave sajmova jer je u njima obavezno obaveštenje od kog do kog datuma traje sajam. Stvarno se ne sećam kad su napisali kako treba. Ni nagradne igre nisu ništa bolje: umesto osvoj piše osvoji (prvo je imperativ, a drugo oblik i za prezent i za aorist), pa sam u dilemi da li je tu reč o nekom koji tek što je osvojio nagradu… zašto onda i dalje treba da igra… o čemu se tu u stvari radi?
Izvor: miljalukic.blogspot.com