Иако је до почетка школске године остало свега три недеље из Владе и Кризног штаба данима стижу опречне информације, а премијерка Србије је најавила да су спремни детаљни планови и упутства о начину организације наставе и да ће ресорни министар о томе јавност обавестити сутра.
А према моделима који су досад најављени утисак је не само да ниједна варијанта није разрађена до краја, већ да сваки од њих отвара безброј (не)решивих питања.
Ако је боравак у школи сигуран за млађе основце, зашто није и за све остале ђаке? Ако ће ученици наставу у школи слушати подељени на мање групе, како обезбедити довољан број наставника?
Ако део одељења слуша наставу у школи, а за то време други део код својих кућа, значи ли то да ће просветари радити дупло?
Да ли су обезбеђени технички и сви други услови да се настава може изводити онлајн, само су неке од дилема на које одговоре нисмо чули.
Просветни радници и родитељи нису питани о проблемима уоченим током претходног полугодишта, нити је просветна власт урадила анализу ефеката наставе на даљину.
Константно понављају флоскулу да ђаци у Србији нису били ни дана без школе, јер се одмах по увођењу ванредног стања прешло на ТВ часове и онлајн наставу.
А свако ко је у тој настави учествовао сведочи да је владао општи хаос, који је ресорно министарство само појачавало немуштим и често противречним дописима, инсистирајући на форми, а не на суштини и стварајући привид да „на терену“ све беспрекорно функционише.
А да би се то бар делимично десило било је за почетак нужно да се градиво сажме, да се обезбеде рачунари и интернет наставницима и ђацима који их немају и да се школе обавежу да користе платформе за учење на даљину које омогућују „живу“ комуникацију ученика и наставника.
У недостатку јасне стратегије најављује се да ће одлука о организовању наставе бити препуштена школама, што не би било спорно да је наш образовни систем неговао аутономију.
Сада на наплату долази централизација на којој је актуелни министар посебно инсистирао, и сада треба да поверујемо да ће велики број страначких директора који су за све чекали одлуку „одозго“, моћи самостално, професионално и одговорно да организује рад школе у условима далеко од идеалних.
Пребацивањем „врућег кромпира“ у руке наставника и родитеља (за које је најављено да ће одлучивати хоће ли деца слушати наставу у школи или код куће) власт очито жели себе да амнестира од одговорности, а све ће се на крају сломити преко леђа ученика, који су из претходног полугодишта изашли без знања и са силним петицама у ђачким књижицама.
Извор: Данас