Pred vama su kratka iskustva ljudi koji su došli u kontakt ili provodili vreme u domovima za napuštenu decu i siročad.
Da li je Tesla, koga bije glas (a začudo ne Andrića!) da je – kao lek od životnog nezadovoljstva preporučivao da se posete groblje, onkološko odeljenje i smetlište – to govorio ne znam, ali znam da je to preporučivala jedna Milena, psiholog sa Banovog brda. To je, govorila je, dobar način za buđenje životne radosti i zahvalnosti.
Ako pak u suludoj zbrci svakodnevice, nemate vremena za to, postoji jednostavniji način da lupimo sebi šamar otrežnjenja.
Pred vama su kratka iskustva ljudi koji su došli u kontakt ili provodili vreme u domovima za napuštenu decu i siročad. Ona su srceparajuća, ali nemaju puku nameru da podignu čitanost. Imaju nameru da vam skrenu misli, kad niste zadovoljni ocenom koju je dete donelo, kad niste zadovoljni uslugom na letovanju, odabirom igraonice, keteringom, tretmanom vašeg deteta u školskom ili sportskom timu, a naročito, naročito kada niste zadovoljni ponudom na rasprodajama…
*Dobio sam ponudu da glumim Deda Mraza u domu za napuštenu decu. Naučio sam nekoliko pesmica, obukao kostim, zalepio bradu i mislio da sam spreman. Ne, čovek za to nikad nije spreman. Jer kad sam stigao, deca su prvo vikala da nisam pravi (mislio sam, gore od ovoga ne može biti). A kad je došao trenutak za deljenje poklona, svako dete je prvo izrecitovalo nekoliko stihova, a onda mi šapnulo na uvo želju za sledeću godinu – da nađe mamu i tatu ili da oni nađu njega. Sva deca, bez izuzetka, molila su samo za to. Posle sam dugo pušio i plakao.
*Često sam boravila u domu za napuštenu decu i siročad. Od te dece sam naučila mnogo toga, bili su mi odlična motivacija. Ali jedan događaj nikad neću zaboraviti. Sedela sam u hodniku. Iza ćoška se pojavio dečačić sa ženom, rekla bih da mu je to bila majka, došla u posetu. A za poklon mu je donela… pakovanje rezanaca. A taj dečačić je blistao od sreće, jer je pored njega bila njegova mama. A kod nas nastaje skandal ako ne odgovara boja ajfona…
*Brat i ja smo ostali siročad, bez oca i majke, i živeli smo do pete godine u sirotištu. Onda su nas usvojili u različite porodice. Ne sećam se mnogo čega u vezi sa bratom, ali se tog poslednjeg dana sećam do najsitnijih detalja: sakrili smo se u ogromnu kutiju za igračke i kroz suze i smeh jedno drugom govorili kako ćemo dalje živeti i šta ćemo biti kad porastemo. Obećali smo da ćemo naći jedno drugo.
Prošle su godine. U domu ne daju informacije, nemaju prava, a sama da ga nađem ne mogu. Završavam školu i odlazim da se dalje školujem za morskog biologa, jer sam mu tada, sedeći u toj kutiji rekla da ću to postati. Verujem, da ću ako svoj život udesim prema ondašnjem planu – sigurno naći brata. Meni ništa u životu ne treba, samo da njega nađem.
*Dom za napuštenu decu. Prolazim hodnikom zagledajući u sobe. Tiho je, svi još spavaju. Poslednji mirni minuti mog radnog dana. Ulazim u sobe, podižem roletne, palim lampe. Deca počinju da se vrte, dižu čupave glavice, poneko je već ustao. U jednoj sobi dečak „rasprema krevet“ jednom rukom sedeći na ivici i ne podižući pogled. U hodniku i toaletu čuje se kako jedni na druge gunđaju. Jedno dete izlazi iz sobe, prilazi mi i gura glavu u moje krilo. Ostaje tako nekoliko sekundi, trudeći se da što duže ostane u stanju pospanosti: „Dobro jutro, mama!“, kaže mi.
*Pomagao sam da se odvezu pokloni neravnodušnih ljudi u dom za napuštenu decu i siročad. Nisam ja prikupljao nego sam bio samo vozač. Ti pogledi i čistota njihove radosti ne mogu se rečima opisati! Igrali smo se, ja sam bio džin a oni su me u gomilama napadali. Najteže je bilo otići. Toliko me je to sve dirnulo da sam, vrativši se kući, ja odrastao muškarac ridao celo veče. Sada stalno mislim o njima. Pomagaću koliko budem mogao.
*Moja poznanica je ceo radni vek provela u jednom letonskom porodilištu. Ispričala mi je da je mnogo puta umrlu novorođenčad zamenjivala bebama kojih su se roditelji odrekli. Vodila je spisak. Za 42 godine, od 1963. do 2005. spasila je 282 dece da ne budu smeštena u dom. Na pitanje da li se kaje što je kršila zakon, odgovorila je: Kajem se što sam uspela da uradim tako malo. Ja sam jedan sa tog spiska.
*U dom su došli novinari. Deca u hodniku grle vaspitača: „Ko nam danas dolazi, sponzori i mecene ili ministri?“ Deca ne vide razliku, ali shvataju: sad će biti koncert, a posle će podeliti igračke i bombone. Najpopularniji vid činjenja dobrog dela – dođeš nakratko, napraviš svečanost, daš poklone, podigneš raspoloženje. I odeš, ostavivši sve kako je i bilo.
*Ovu priču sam čula od zaposlenika španske ambasade. Reč je o tome kako je jedan dobrostojeći par veoma želeo unuke. Ali njihovi sin i ćerka nisu još pomišljali na decu. I onda se desi da su jednom gledali neku emisiju na TV u kojoj se govorilo o sirotom dečaku. Ispostavilo se da dečak nosi isto prezime kao oni. Rekli su da je to sudbina i usvojili su ga. Sada svi žive zajedno i srećno.
*Na železničkoj stanici sam naišao na dečaka od oko dvanaest godina. Pobegao iz doma, prosio, postao skitnica. Poveo sam ga sa sobom, nahranio ga i oprao. Ispostavilo se da je dečak pametnica i čistunac. Shvatio sam da ga ne mogu tek tako vratiti u dom. Dogovorili smo se da ga uzimam vikendima. Zatim je počeo ostajati kod mene i preko nedelje. Poznanici i prijatelji su to osuđivali. I sa deranom nije bilo lako. Svađe, uzvici „Nisi mi ti otac!“… A kad je došlo vreme da dobije ličnu kartu, uzeo je moje prezime. Odgajio sam divnog sina.
*Skupljala sam pomoć za dečji dom. Odvezli smo im igračke, slatkiše, stvari. Dugo smo pričali sa decom, igrali se. Kad je trebalo da krenemo, prišla mi je devojčica od oko dvanaest godina i rekla: „Baš volim što ste došli. Sviđa mi se kada dođete da se družimo, a ne samo da se slikamo, a onda da uzmete igračke i odete.“
Obično se ovih malih ljudi koje život od rođenja ne štedi sećamo o novogodišnjim praznicima. Pomažemo koliko možemo, kad nam je najzgodnije, kad uhvatimo vreme i kad nas društvene mreže na to motivišu. Niko od nas nije kriv za njihove teške sudbine. Saosećamo ali bolno je misliti o njima često.
A možda je to značajnije od odnošenja starih pantalona naše dece ili simboličkog odvajanja od plate za paketiće. Misao na njih menja naš odnos prema svetu oko nas, nagoni nas da spustimo loptu, malo usporimo i ublažimo ambiciju, prerasporedimo prioritete, razaberemo se između bitnog i nebitnog… Taj odnos postaje plemenitiji, a kada se plemenitost umnoži onoliko puta koliko svako od nas pomisli na njih – možda je to način da svet postane ukupno plemenitiji – i prema njima.
To je jedina naznaka odgovora na prokleto večito pitanje koje je velikog Fjodora M. Dostojevskog neutešno mučilo. Njihova patnja je otvoren poziv našoj plemenitosti.
Priredila: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije