Недавно смо објавили интервју у којем стручњак из области психологије предлаже да се насилна деца у школама обуку у флуоресцентне прслуке „да их сви препознају као такве“. Предлог је изазвао бурне реакције, али и подршку дела пратилаца који кажу: „Па добро, али шта друго да радимо када су нам руке везане?“
Подаци су, истина, алармантни – у више од 80% школа у Србији скоро две трећине деце доживело је неки облик насиља. То није статистика, то су наша деца. И када сваки дан читамо о новим случајевима, када наставници губе вољу за рад, када родитељи жртава не знају коме да се обрате – очајнички тражимо брза решења.
Али управо зато што је проблем озбиљан, морамо бити одговорни у приступима које предлажемо. Посебно када долазе од стручњака.
Зашто флуоресцентни прслук није решење – већ део проблема
Хајде да размотримо шта се заправо дешава када дете ставимо у „прслук срамоте“:
1. Стварамо трајну етикету
Сећате се оног детета из вашег разреда које је имало надимак? „Ћора”, „Смрдљиви“, „Дебели“? Како се завршила његова прича? Деца су брутално добра у етикетирању. Када ми, одрасли и ауторитети, званично прогласимо неко дете „насилником“, не дајемо му шансу да постане нешто друго.
Истраживања о „теорији етикетирања“ у криминологији и психологији показују да када друштво означи неког као преступника, та особа почиње да се понаша у складу са очекивањима. То се зове самоиспуњавајуће пророчанство. Дете у флуоресцентном прслуку није „дете које је погрешило и може се променити“ – то је „насилник“. И оно ће наставити да буде насилник, јер смо му управо то рекли да јесте.
2. Занемарујемо узрок и фокусирамо се на симптом
Дете које врши насиље није „лоше“ дете. То је дете у проблему. Иза сваког насилног понашања стоје разлози:
– Траума коју доживљава код куће
– Злостављање од стране родитеља или старије браће/сестара
– Непрепознати АДХД, дислексија или други развојни изазови због којих се осећа неуспешно
– Недостатак вештина за управљање емоцијама
– Учење насилног понашања као јединог модела решавања конфликта
Замислите да је дете насилно јер га отац туче сваке вечери. Ми му ставимо флуоресцентни прслук, сви га гледају као чудовиште, вршњаци га избегавају… а оно те вечери опет добија батине. Да ли смо решили проблем? Не. Да ли смо детету учинили горе? Апсолутно.
3. Нарушавамо основни терапијски принцип
Сваки психолог учи већ прве године студија: терапијски однос се заснива на поверењу и безбедности. Како очекујемо да дете потражи помоћ психолога или педагога када је јавно понижено од стране система?
Флуоресцентни прслук шаље јасну поруку: „Ниси део наше заједнице. Ти си проблем.“
А онда кажемо: „Сада причај са психологом о својим осећањима.“
Видите нелогичност?
4. Што је најгоре – то функционише контрапродуктивно
Сва истраживања показују да казне засноване на срамоћењу повећавају агресивно понашање. Зашто? Јер:
– Повећавају бес и осећај неправде код детета
– Уништавају емпатију (како да осећам са другима када нико не осећа са мном?)
– Елиминишу мотивацију за промену („већ сам обележен, шта год да урадим“)
– Стварају секундарне трауме
„Али шта да радимо? Немамо ресурсе!“
Чујем овај вапај и он је легитиман. Заиста немамо довољно психолога у школама. Родитељи често беже од одговорности. Наставници су преоптерећени и беспомоћни.
Али – и ово је кључно – недостатак добрих решења не чини лоше решење добрим.
Нико не каже да треба да игноришемо насилно понашање или да будемо „меки“. Али постоје начини да будемо одлучни БЕЗ јавног понижавања:
Шта заиста функционише:
1. Јасне последице – али приватне
Дете које чини насиље мора имати последице: губитак привилегија, додатни рад у школи, строжији надзор. Али то не мора бити јавна представа. Последице могу бити ефикасне без стигме.
2. Ресторативна правда уместо казне
Уместо „ти си лош, ево ти прслук“, приступ је: „Шта си урадио? Како се друга особа осећа? Како ћеш то поправити?“ Тиме дете учимо:
– Одговорности за последице
– Емпатији према другима
– Вештинама решавања конфликта
3. Индивидуални план интервенције
Свако насилно дете треба процену: зашто се понаша тако? Шта му треба? И онда:
– Рад са породицом, ако је проблем тамо
– Тренинг социјалних вештина
– Провера за неуролошку/психијатријску подршку ако је потребно
4. Обука СВИХ одраслих у школи
Док чекамо да добијемо више психолога, можемо:
– Обучити наставнике за препознавање раног насиља
– Дати им алате за интервенцију у учионици
– Учити их како да препознају децу у ризику
– Ојачати школске тимове који се баве овим проблемима
5. Превенција, превенција, превенција
Програми социјалног и емоционалног учења за СВУ децу су почетак. Како препознати и именовати емоције? Како решавати конфликте без насиља? Како тражити помоћ? Како бити пристојан сведок насиља? Свему овоме можемо учити децу на ЧОС-у, на часовима грађанског васпитања, па и украсти мало од наставе. Јер се зна шта је прече.
„Али те ствари трају дуго, а нама треба брзо решење!“
Управо то је проблем. Тражимо магични штапић који ће преко ноћи решити дубоко укорењени друштвени проблем. И када неко понуди „брзо решење“ – флуоресцентне прслуке – звучи примамљиво јер је ВИДЉИВО. Сви ће видети да „нешто радимо“.
Али то што нешто ИЗГЛЕДА као акција не значи да ЈЕ ефикасна акција.
Замислите да вам лекар каже: „Имате упалу плућа, али антибиотици делују споро. Уместо тога, ставићемо вам блиставу налепницу на чело да сви знају да сте болесни. Осећаћете се грозно, али бар ће сви видети да радимо нешто.“
Бесмислено, зар не? Па ипак, то је оно што предлажемо за децу.
Стручна одговорност
Посебно ме забрињава што овај предлог долази од стручњака из области психологије. Не очекујем савршенство ни од кога, па ни од професионалца, али очекујем основно придржавање етичких принципа струке.
Када стручњак јавно препоручује приступ који је у директној супротности са основним принципима, то није „храброст да се каже оно што други неће“. То је неодговорно.
Закључак
Насиље у школама је озбиљан проблем који заслужује озбиљна решења. Не заслужује „ефектна“ решења која добро звуче у насловима али чине више штете него користи.
Деца која врше насиље нису чудовишта. То су деца која не знају боље, која су у болу, која су узнемирена или трауматизована. То не оправдава њихово понашање, али објашњава га. И само када разумемо ЗАШТО дете чини насиље, можемо стварно променити то понашање.
Флуоресцентни прслук неће научити дете емпатији. Неће излечити његову трауму. Неће му дати вештине за бољи живот.
Али може га означити доживотно.
И то не смемо дозволити. Не у име „решења“, не у име фрустрације, не у име ничега.
Јер ако ми, одрасли, не можемо заштитити достојанство СВЕ деце – и оних која су жртве и оних која врше насиље – онда смо заказали у својој основној улози.
Овај текст је написан као одговор на недавно објављен став стручњака о приступу насиљу у школама. Написала га је особа дубоко забринута за нашу децу – сву нашу децу – и за правац у коме као друштво идемо када прихватимо да је јавно понижавање легитимна одгојна мера.