Predškolci (ovde mislimo i na decu od dve i više godina, ne samo na šestogodišnjake) spadaju u najneshvaćenije „vrste” na planeti. Oni ne razmišljaju dvaput, ne mogu da rade dve stvari istovremeno, ne mogu da kontrolišu svoje emocije, kontradiktorni su i, vrlo često u jednom trenutku prkosni, a već u sledećem cela prostorija odzvanja od njihovog veselog smeha.
Predškolci znaju mnogo više nego što pokazuju, a njihove dobre namere obično su kratkotrajne. Nema boljeg testa zrelosti za odraslog čoveka, od odgajanja nezrelog predškolca. Tajna uspešnog vaspitavanje je da uvek imate naumu da njihova nezrelost nije nikakva greška, već deo normalnog razvoja.
Predškolci su nezreli s razlogom. Njihovi mozgovi se još uvek razvijaju, a samo u prve tri godine života, u idealnim uslovima, 100 milijardi neurona razviće 1000 biliona neuronskih veza. Mozak deteta u porpunosti se integriše tek u uzrastu od oko 7 godina, ili, ako je u pitanju osetljivo dete (ono koje snažnije reaguje na spoljne stimuluse), čak 9.
Dakle, koje su to osobine dece mlađe od 6 godina koje roditelji često tumače kao nevaspitanje ili razmaženost, a zapravo su deo normalnog razvoja gotovo svakog deteta?
Impulsivnost i nedostatak samokontrole
Predškolci ne razmišljaju dvaput jer je njihov mozak u stanju da se fokusira samo na jednu misao ili osećanje u trenutku. Reaguju instinktivno ne zato što su bezobrazni, već zato što nisu u stanju da razmotre i sagledaju posledice svog ponašanja.
Egocentričnost
Svet se vrti oko njih. Oni to tako vide. I to je deo potpuno normalnog zdravog razvoja, jer se ličnost svake individue najpre formira kroz razumevanje sebe i izgradnju sopstvenog identiteta. Tek nakon toga su u stanju da sagledaju potrebe drugih i da postanu društvena bića. Zadatak roditelja u tom procesu nije da teraju decu da razumeju potrebe drugih od najranijeg uzrasta, već da im pre toga pomognu da razumeju sebe.
Potreba za kontaktom i blizinom
Mala deca traže uvek blizinu odraslih jer su svesni da nisu u stanju da funkcionišu nezavisno. Blizina odraslih u svakom trenutku je u vrhu spiska njihovih želja iako oni to ne umeju tako da kažu. Potrebno je da pored sebe imaju nekoga kome potpuno veruju, pored koga se osećaju sigurno, a ne nekog čiju ljubav i pažnju treba da zasluže.
Strah od razdvajanja
Njihova snažna potreba da uvek budu uz odrasle koji su im bliski znači da osećaju snažan bol i zabrinutost kada se razdvoje od onih kojima potpuno veruju. Kada ih ostavljate odraslima koji im nisu bliski, njihove reakcije mogu biti burne, jer su i njihova osećanja takva. Takođe, odlazak na spavanje vide kao vid razdvajanja i to je razlog što mnoga deca prave problem kada dođe vreme za odlazak u krevet.
Integritet
Deca ne kriju ni misli ni osećanja i ne znaju šta znači korektnost. Ono što vide i osećaju, jasno kažu. Bilo kakvu diplomatiju u ophođenju ne treba od njih očekivati jer time što svoje misli i osećanja izgovaraju na glas oni pokušavaju da ih razumeju. Ne znaju, niti ih zanima što time možda krše nekakve društvene norme.
Potreba za igrom
Deca se rađaju sa instinktom koji ih nagoni da istražuju, otkrivaju, maštaju. Kroz igru, deca sazrevaju kao samostalna bića i pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu koji ih okružuje. Igra im je neophodna da bi otkrili svoja interesovanja, oslobodili emocije i razvili kreativnost i sposobnost rešavanja problema.
Nedostatak empatije
Do uzrasta od najmanje pet godina, deca nisu u stanju da razumeju tuđe potrebe i osećanja, pa samim tim odrasli moraju da ih vode. Da im uvek iznova objašnjavaju zašto nije u redu oteti igračku ili zašto nije u redu reći nekom nešto što ga može povrediti.
Sklonost agresiji i frustraciji
Delovi mozga koji su odgovorni za kontrolu emocija i koji bi trebalo da spreče tantrume kod odraslih su razvijeni, dok kod dece još nisu. Zato nećete videti odraslog čoveka kako se baca na ulici jer nije dobio nešto što je želeo. Deca još nisu u stanju da spreče takve ispade, pa su zato skloni agresiji kad su uznemireni. Da bi smirili emocije, potrebna im je pomoć odraslih.
Stidljivost
Stidljivost je instinkt koji ima za cilj da dete sačuva. Ne bi trebalo decu sprečavati da se stide, već ih samo pravilno usmeriti i naučiti tome koji ljudi u njihovom okruženju su za njih potpuno bezbedni. Tako će stidljivost u društvu tih ljudi potpuno nestati.
Priredila: A.C.
Iz knjige „Rest, Play, Grow: Making sense of Precshoolers”, Deborah MacNamara