Будили су ме, дрмусали, повраћали по мени, волели и ућуткавали. Преплављена сам, очарана, обузета љубављу и слуђена. Али, овакав живот живим намерно…
Преоптерећена сам, исцрпљена и преплашена
Дивља сам, храбра и сломљена
Али, овакав живот живим намерно и није случајно што сам се овде пробудила овог јутра.
Да, мој орман има смисао за хумор и одећу у свакој величини, али због тога је моја животна прича богатија и испуњенија.
Три пута су се ови кукови њихали у ритму порођајног плеса, и не стиде се тога.
Губила сам живце, викала, плакала и извињавала се, и све то пре 9 ујуро.
Сликала сам прстима, кљукала се кофеинским напитцима и остајала без одговора на силна питања “зашто” која се протежу широм дневне собе, кроз наша улазна врата и око нашег кварта.
Саплитала сам се о ЛЕГО, газила преко тротинета, спавала у креветима на спрат и палила лампе како бих растерала мрак из њихових ружних снова.
Будили су ме, дрмусали, повраћали по мени, волели и ућуткавали. Никад нисам сасвим и потпуно одустајала.
Љубав спава у мом кревету. Радозналост једе за мојим столом. Задовољство трчи у круг по мом дворишту. Исцрпљеност ми је верни пријатељ. Као и благословеност.
Кад бих вечерас почела да уназад бројим све дарове овог дивљег и махнитог периода, још бих бројала када моји унуци почну да ходају и притискају своје носиће на ове исте замрљане прозоре.
Уместо тога, бројим рупице на образима и брадама.
Као и планине распарених чарапа и фармерица са исцепаним коленима и ципелица које омале за пар месеци и одласке код фризера и испале зубиће и колико пута сам их погледала и рекла са неверицом и поносом “Не могу да вцерујем колико сте порасли!”
Преплављена сам, очарана, обузета љубављу и слуђена. Нарочито оних вечери када кући донесу пољско цвеће и све блато овог света.
Испуњена сам и остварена.
Старија сам и задовољна својом кожом.
Бавим се подизањем малих људи.
Пише: Лиза Џо Бејкер
Превела: Јована Папан
Извор: Детињарије