Прешла сам дуг пут да бих постала мама

На три ствари у Србији можеш увек да се жалиш- на власт, на здравље и на време. То нам је увек лоше. И ми немамо никакве везе ни са једним, не зависи од нас!
majka
Под власт подпадају и шефови, а под време не толико метеоролошке, колико патолошке особине, да је увек боље неко друго време, углавном прошло, а да боље неће ни доћи. Само ни неће. Ко би нам таквима и дошао.
Тим разговорима и унутрашњим монолозима тешимо, “храбримо” једни друге и идемо даље! Гурамо даље, тачније. Бежећи од праве утехе и исконског охрабрења, од свега о чему се пред собом и пред другима ћути. Од свих тих реченица у очају изговорених у четири зида, којима смо подигли зидове између себе. И себе и живота самог.
Најгоре сам изговорила кад сам почела да савладавам родитељство, најпре као мама једног, а убрзо још једног детета. И најбоље. Али те се деле на све стране, њима се лечи савест, гради баланс и савршена фасада. Ове прве се гурају у себе и под тепих.
Прешла сам дуг пут да бих постала мама, бројне интервенције и две вантелесне оплодње да бисмо коначно добили Николу. А онда, свега девет месеци касније, само смо сазнали да опет чекамо бебу, то је била Лена.
За разлику од многих парова, ми смо успели. За разлику од многих које су прешле и тежи пут, ја сам постала мама. И зато ја сад, ма колико стајала иза својих избора и борила се са свим што они носе, а о чему појма нисам имала, не смем да се, кад ми дође, пожалим. Треба да ме је срамота чак!
Све књиге о васпитању које су ми пале под руку сам прочитала, пажљиво бирала опрему, преговарали смо о смерницама васпитања, техникама и методама, наместили смо се и чекали сервис, док нисмо схватили на каквом клизавом терену играмо. У књигама је деловало да ће услови увек бити савршени и да ће најбоља могућа реакција, за нас и за дете, просто само да склизне. Док нисмо проклизали ми.
Ма каква срамота, бивала сам након тога све забринутија што сам више гледала, читала, пратила објаве, статусе, фотке већине других родитеља! Питала сам се све чешће, како бисмо упадали у неку тешку фазу, волим ли ја ове моје уопште и јесмо ли ми уопште срећни?!
Увијено, духовито, али ипак искрено, подметала сам утиске о томе колико нам је на моменте тешко, све тим истим прелепим фоткама документовано, да се види шта све уме да буде иза њих причала сам о повременим посрнућима наше мале научно- истраживачке радионице и превирањима међу њеним члановима и унутар њих самих. И већ за то мало добијала по носу.
Јер деца су наша највећа радост, ја живим због њих, она су мој живот, она ми дају највећу снагу, нема тога што не бих урадила за њих. И ‘ајд сад! Како онда ја да кажем да мени ови моји црпе последње атоме снаге, да ми муж јури између нас троје и два посла, да су на мени сва пресвлачења, облачења, храњења, прања, кувања, играња, умиривања и анимирања у бескрајно дугим сатима кад га нема. Кад нигде никога нема.
Да по пет дана једва мало изађем у двориште, са њима наравно, или бар са једним од њих двоје, а да не памтим кад ми је неко дошао, или сам негде отишла ја. Сама. Сатима, данима, недељама, месецима тако у круг, две године. Како ми падне мрак на очи кад једно па друго уз плач отовре очи чим увече коначно утону у сан, па на смену, или симултано, држе стражу до пред зору. Како свако “слободно” време док спавају кувам, сређујем веш, склањам и припремам, крећући се кроз рођену кућу тихо као лопов. Не успевајући да украдем ништа за себе.
Управо зато ћу да кажем, ја живим због тога што сам жива! Па кад већ јесам, трудим се да урадим и понеку добру ствар. То што имам децу сигурно је једна од најбољих икада. И једна од најтежих. Са њима и за њих пуно и прелепо радим, али радим и на себи. На свему осталом што волим и што јесам, осим што сам мама и поносна сам што ће тако, гледајући ме, упознати бар део богатства улога које су и пред њима.
Ништа ме до сад није покренуло толико, тек уз њих сам осетила колико заправо могу, али највећу снагу ми не дају увек они! Понекад ми је да муж, понекад пријатељи, родитељи, његови родитељи, баш због тога што ми није ни мало лако да сазревам, јер ме на то мотивише њихово одрастање. Не требају ти деца да би увек изнова растао, али ја сам тек уз њих одлучила да престанем да се понашам као дете.
Није лако одрећи се свог вишегодишњег комфора, пуно је тога што морам да урадим за њих кад ми се ни мало не ради, кад бих коначно да спавам, једем, да ништа не радим! То је испит на којем често падам, кад упорно, ма шта радила плачу, плачем, псујем, очајна сам, разочарана, преморена, под знак питања ставим сваки свој избор и живот сам!
И објасним им све што урадим и кажем, поносна што гледајући ме и у најгорим издањима упознају читав дијапазон осећања, реакција, падања и устајања. Што знају, или ће захваљујући томе временом схватити, да то нема везе са њима, већ само са мојим несналажењем на ситуацију у којој смо заједно. Да имају несавршену маму која се труди да уз њих постане најбоље издање себе. Да и деца “подижу” родитеље.
Постављам им на разне начине јасне границе и увек нудим алтернативе. Никада их нисам удрила, нити ћу. И ово немоћи што показујем ме изједа, управо јер се о томе углавном ћути. Па док не нађемо и сами алтернативу у приказивању и тих тешких фаза родитељства, пронашла сам начин како да све те реченице које нас тиште и о којима кришом питамо друге, нама блиске маме, јасно и гласно изговоримо:
‘бем ти државу у којој ми дете три месеца плаче од грчева по цео дан!
Јака им је та власт кад им бебе по целу ноћ не спавају!
Каква је то опозиција кад не могу једну бебу да убеде да једе броколи!
Кад смо ми били бебе, није нам на памет падало да истерујемо старије из памети!
Ми смо сами ишли на ношу, није морао нико да нас тера!
Толико се дуго нисам фарбала да ми глава пуца колико ме боли!
Постоје и оне реченице, наизглед радошћу родитељства охрабрене, које заиста треба да остану у своја четири зида- ко нема сина/ ћерку/ дете, не зна шта је највећа љубав/ радост/ снага у животу, па ни шта је живот сам. Једно је кад детету покажете и објасните своју повремену немоћ. Нешто сасвим друго кад повређујете оне који децу можда никада неће имати. Кад вређате живот сам. То се лако може објаснити. Али, тешко да би вам се објашњење свидело.
Извор: mamanacose.com