Колегу професора из Бачке Паланке је претукао ученик. Данас су у том граду организовани протести. Не раде школе. Подржали су их родитељи. Синдикати су издали саопштење.
Данас је 10. мај, два дана је после овог бруталног насиља. Провела сам сат времена листајући издања разних новина, читајући вести и реакције. Све су старе бар један дан. Дакле, то је била вест, али више није. Претучени професор, са тешким повредама, био је интересантан само један дан. Поклопиле су га политика, страначки сукоби, живот старлета и белосветски ратови. Чудно је то за земљу која се декларисала као борац против школског насиља. Чудно је то за школски систем који је ову недељу прогласио као Недељу сећања и заједништва (од чега, узгред буди речено, није било ништа, заборавило се).
Осим једним сувим саопштењем, Министарство просвете није разматрало овај случај. Нико од њих (бар да је то познато) није посетио професора у болници. Нико није дао било какву изјаву, није осетио одговорност да се обрати, да понуди помоћ породици. Нико се овим поводом није сликао за новине, па макар и за потребе личне промоције. А тога смо се нагледали у случајевима насиља по ресорима војске, полиције и других угледнијих и, очито, важнијих ресора.
Питам, само хипотетички, шта би било да је професор ударио ученика. Да, то би било насиље. И професора би месецима разапињали на свим могућим фреквенцијама, огласило би се све што жели да има своје мишљење, и стручно, и државно, и кусо, и репато. Али, претучени професор је само колатерална штета, незанимљив је чак и таблоидима.
Неважан је и својим колегама. Јер, данашњи протест у Бачкој Паланци је само острво. Остатак Србије се није претерано лецнуо. Остатак Србије апатично чека, спреман за одстрел, надајући се да неће баш њега. Остатак Србије је огуглао. Он спремно трпи све врсте агресије, стреса их свакодневно са себе и бежи у свој мали свет.
Јер…
Када сам данас дошла у школу, очекивала сам бурне реакције у вези са претученим колегом јер сви смо сложни у оцени да је стање у школство очајно и да нас од насиља само бог чува. И нас и децу. Сви смо угрожени. Али, прошла су два часа и ништа. Мук. Женски смо колектив, прича се о женским темама, још смо одморни после распуста, весело је. На великом одмору питам да ли је неко чуо шта се десило у Паланци. Чули су сви. Кратко се сажаљевало, уздисало, одмахнуло главом, рекло пар фраза и прешло на свакодневицу. Када смо кренули на час, у ходнику ме сустиже млада колегиница и каже: „Хвала Вам што сте оно поменули, важно је да то, бар, поменемо.“ Ушла сам у разред захвална на овим речима и поражена потребом да оне буду изречене у оваквом степену конспирације.
Па, драге колеге, Бачка Паланка јесте далеко. И претучен је само један професор. Можда се то вама никада неће десити. Али, ако се деси, да знате: бићете вест за један дан, жалиће вас успут уз сумњу да сте, ипак, негде криви, изазваћете интересовања мање од поплаве у Индонезији, од представника на Евровизији када је цела нација дискутовала дан и ноћ. Праве вести су за праве људе. Прегледајте, забога, наслове. Видећете како се котирате. Безвредни сте. И пристајете на то. Зашто?
Аутор: Биљана Васић, професор српског језика и књижевности из Шапца