Имам утисак да се стално негде „трчи” и као да се никад не стиже, нема се времена уживати у процесу. Срећа није само у достизању циља, већ у путовању.
А то је путовање за многе све само не срећно и опуштено.
Наставнике притиска план и програм па је сваки изгубљени час тешко надокнадити, ученици прате тај задати темпо, изражавају све више незадовољства и фрустрације.
С друге стране, нису ни наставници задовољни. Нешто је потребно хитно мењати! Вредновање је нешто што је важно како би се проценила количина знања, но чини ми се да се у задње време претворило у трку за оценама, што под притиском родитеља, учитеља, па онда и самих ученика.
А деца уче гледајући одрасле. Изгубила се сама суштина тог вредновања чији смисао је упозорити онога који усваја неко знање на којој је количини и шта још треба да усвоји како би савладао одређено градиво.
Ради се о конструктивној повратној информацији која би требало да буде корисна за ученике, а не разлог туге, љутње, страха. У већини школа још постоји ненајављено усмено испитивање које је уз све обавезе које деца данас имају извор додатног стреса.
Готово је немогуће бити потпуно спреман свакодневно одговарати за оцену из било којег предмета.
Замислимо само нас одрасле како бисмо се осећали свакодневно на послу, да нас надређени у било којем тренутку може позвати и тражити од нас да представимо неку тему – пред свим другим радницима и за оцену.
Претпостављам да бисмо већину дана проводили у одређеном стресу, што дугорочно има штетне последице на организам. Овако је нагласак опет стављен на спољашњу мотивацију па ученици углавном уче због оцена и због тога да родитељи буду задовољни, а поента би требало да буде да уче због сопствене знатижеље, уживања у процесу, нових сазнања, стварања својих идеја и пројеката.
За васпитни део школског система, такође, примећујем како има све мање времена управо због горе наведених разлога.
Ретки су наставници који успевају да одвоје време на часу како би разговарали с децом о нечему што их мучи, што им је тренутни проблем у односима или суочавању с изазовима.
На тај начин се деци шаље порука да то није ни важно, а онда они проналазе своје начине како да реше неке своје проблеме који су онда више или мање делотворни.
Свакако би било добро да у разреду постоји више простора за разговор, стварање односа и међу децом, али и учитељима, да се гради поверење и да школа буде место где су грешке пожељне, јер једино тако учимо, долазимо до нових идеја, стварамо нешто ново. Замишљам школу у којој деца и учитељи подстичу једни друге и радују се свачијем напретку и успеху.
Пише: Јања Франчић, психолог