Психолошкиња Милијана Ковачевић, која има 40 година искуства, саветује родитељима да не држе децу под стакленим звоном и да их подстичу да буду самостална.
Све је више деце под претераном заштитом родитеља, која имају проблема током школовања.
Упозорава на то Милијана Ковачевић, која је више од 40 година била школски психолог у Сплиту, водила програме за даровиту децу и усмерила многе ученике и њихове родитеље да нађу свој пут кроз школовање. Према њеном искуству, деца под претераном заштитом остају хронично незрела и неспремна за живот. Често је њима и њиховим родитељима нужна помоћ стручних служби јер претерана заштита родитеља доводи до потешкоћа у понашању и функционирању њихове деце.
Тешкоће у осамостаљењу
„Таква деца најчешће имају потешкоће у осамостаљивању. Родитељи им не остављају довољно простора да могу стицати лична искуства, да јачају, сналазе се, развијају животне вештине, социјализују се и афирмирају, стичу самопоуздање и самопоштовање… Због таквог приступа постају себична, наметљива, лепљива и врло напорна. Имају низак праг толеранције на фрустрације, импулсивна су или повучена, бојажљива, емоционално нестабилна и без могућности уживљавања у туђе доживљаје“, истакла је Ковачевић. На темељу својих искустава закључује како и у школи због сметњи концентрације, које знају карактерисати њихов нестабилни свет, презаштићена деца теже прате наставу и свладавају градиво. Везано с тим, постижу ниже резултате од стварних могућности.
„А они из хиперактивне варијанте презаштићене деце често ометају наставу и понашају се кловновски како би привукли пажњу на себе и били у центру пажње, не могу одгодити реакције, нити чекати ред. Морају рећи своје одмах и сад. Такве особине и карактеристике понашања доводе их у сукоб с вршњацима и излажу неодобравању и критици одраслих. А повучена презаштићена деца потпуно се изгубе у сложеним школским захтевима“, додала је Ковачевић. Ова појава је мање изражена, тврди психолог, у породицама с више деце, у којима свако дете добро зна што може и од кога добити те што само треба дати и допринети.
„У породици с више деце улоге су јасно подељене и свако дете зна где му је место. Моју школу похађала су деца из десеточлане породице“, наводи Ковачевић.
„Сви су били сјајни. Одлично су учили, били одговорни, весели, културни, пажљиви, пристојни, пуни разумевања за друге и увек спремни помоћи. Било је седам дечака и једна девојчица. Овог ме лета један од њих до суза гануо начином на који ме поздравио на плажи“, испричала је Ковачевић, која је радни век лани завршила. Појава презаштићене деце, а самим тим и “хеликоптер родитеља”, како их се назива на западу, јер ради се о онима који стално облећу око потомака, према мишљењу Ковачевићеве, задњих се година повећава. Стручни сарадници у школама често се сусрећу с овом проблематиком, али им није нимало једноставно то решавати јер родитељи нису спремни на сарадњу и знају бити и неугодни, посебно ако су психолози устрајни у намери решавања проблема.
„Ако је родитељ уочио потешкоће, суочио се с њима и сарађује, желећи да реши проблеме, доиста се може помоћи. Имала сам пуно светлих примера у својој пракси. Сећам се једне самохране мајке. Не само да је сарађивала са стручном службом, учитељицом, него је успела остварити и квалитетан однос са породицом бившег супруга, од којег никад и није било неке користи. Све то омогућило је савладавање потешкоћа које је њин дечак развио у кошмару неуспешног брака и презаштитничког понашања неких чланова породице према њему“, присетила се Ковачевићева.
„Родитељ прво треба да освести чињеницу да је у замци, а онда да тражи решења. Битно је одгајање без страха и складно карактеристикама детета“, казала је Ковачевић
Извор: klokanica