У не тако далекој прошлости живио је један убоги човјек са двије кћерке у малој трошној кући.
Бавио се продајом стоке и од тога је прехрањивао своју породицу. Били су ипак срећни и заједно се надали бољем животу. Једног дана пронио се глас да ће у село доћи чаробни фрулаш, који може да ријеши све проблеме својом музикалношћу и њежним тоновима. Неки су рекли да је он потомак чувеног фрулаша из Хамелина. Сви су били усхићени. Сјетили су се само првог дјела приче из Хамелина. Сјетили су се да је он ријешио проблем са пацовима којих је био пун град. Заборавили су како се прича завршила.
Закитили су трг и поставили централну бину. На дочек фрулаша, дошли су сви, па и трговац и његове двије кћерке. Након кратког чекања, он се појавио. На себи је имао свјетлуцаво златно одијело, а у руци велико жезло као да је краљ. Одмах су сељани знали да се испред њих налази јако важан и посебан човјек. Фрулу нико није видио. Били су као хипнотисана маса пред нечим што се никако није уклапало у њихову сеоску средину.
Питао их је, тај великан, стојећи на уздигнутој бини, о њиховим највећим проблемима и изазовима. Трговац се прогурао у први ред и рекао да се брине за своје кћерке, које у селу не могу да нађу адекватног супружника јер су сви доста старији или већ у браковима. Фрулаш се на то загонетно насмијао и питао да ли осим трговаца има још неки отац којег то толико брине. Дигло је руку десетак људи.
– Жене су храбрије од нас. Увијек љепше плешу игру живота, задовољства и љубави. Ипак, ми их требамо штитити и бити с њима, рекао им је милозвучно, смирено и љупко.
Сељани су били одушевљени и охрабрени његовим снажним говором и сигурношћу. Схватили су зашто га зову чаробни фрулаш и били су захвални Богу што је од свих села он одабрао баш њихово.
Позвао је дјевојке да изађу на ту накарадну склопљену бину и свакој је око врата ставио златни медаљон захваљујући јој што поштује родитеље. Наклонио се свакој од њих. Сељани су били ганути таквом племенитошћу.
– Да ли ми вјерујете, драги моји? Повешћу их са собом и учинити њихов свијет бољим. Наћи ћу им најбоље женике. Вратиће се у село са одабраницима. То је моја чаробна дужност. Ништа ми нисте дужни. Срећан сам што вам могу помоћи.
Сви су климнули главом у знак одобравања па и сам трговац. У сутон је фрулаш из села у свом свјетлуцавом аутобусу извео 23 дјевојке. Међу њима су биле обје кћерке трговца.
Године су пролазилие. Ниједна се није вратила, али су стизала писма из велеграда, која су сељани међусобно читали и радовали се садржају. Писале су о томе да сад раде и да их рад чини срећнима. У ковертама су слале новац.
Када су се ријечи у писмима почеле понављати, трговац је осјетио нешто чудно у стомаку. Нешто није било у реду. Спремио се и кренуо на далеки пут, у град фрулаша. Град је био заиста велик и предиван. Брзо је нашао кућу фрулаша. Сви су га знали. На кући је писало: „Институт за међународна фрулашка истраживања“. Фрулаш се у почетку збунио када га је видио, а онда га ипак пустио у своју раскошни дом, који није био класични дом него је био институт са милион неких бијелих соба и машина. Трговцу је било чудно што нема људи, али је био задивљен толиким бројем уређаја и модерних машина. Питао се шта се на њима ради. Фрулаш је рекао да су то пословне тајне, али да му посао иде јако добро. С тим послом је купио и неке друге објекте и дијелове села. Шири бизнис. Трговац га је онда питао за кћерке.
– Волио бих да их видим. Дуго је прошло.
Фрулаш му је обећао јавити у наредних неколико дана док провјери са својим радницима гдје су тачно оне. Помогао је великим броју дјевојака па се не није могао сјетити одмах гдје су оне.
Трговац је изашао с миром из те бијеле палате. Узео је собу у хотелу и одлучио да чека. Када му је досадило да чека, изашао је у град. Никад није видио толико свјетала и није чуо толико гласну музику. Одлучио је да иде тамо гдје иду сви, гдје су највеће гужве на улазу. Највећа гужва је била пред неком ружичастом кичастом двоспратницом на којој је писало: „Плес живота“. То је трговцу звучало некако познато. Остао је и чекао у дугом реду.
Када је ушао угледао је велики број дугих цијеви спојених са стропом и празну бину. Изгледало је сабласно. Сјео је у први ред. Тада су изашле дјевојке…
Трговац је дуго у хотелу ту ноћ сједио и ридао на сав глас. Препознао је неке дјевојке из села, али није видио своје кћерке.
Сутрадан му је неко у хотелу оставио папирић на којем је писала адреса уз имена његових кћерки. Било му је драго што су бар остале заједно.
Знао је шта ће наћи. Неће наћи своје кћерке него двије уништене изобличене дјевојке, потпуно друкчије дјевојке, које раде за фрулаша који се представља као велики научник и професор…
Сачекао их је након „наступа“. Загрлио као некад кад их је грлио када су изгубиле мајку и рекао им исто што и тада када су биле мале:
– Идемо даље. Ми заједно све можемо.
Нису се вратили у своје село. Нашли су ново мјесто за почетак.
Послије су чули да је фрулаш постао експерт за ткз. међународна истраживања и да је добио орден државе за иновације у техници.
Аутор: Едина Хелдић