Током рата, ова девојчица је евакуисана из Лењинграда. Звала се Ленка. Заборавила је презиме, била је тако мала, а изгубила је целу породицу. Маму, баку, старијег брата…
Пронашла ју је специјална екипа која је током блокаде шетала по становима и тражила децу којој су родитељи умрли или нестали… Тако су пронашли Леночку. Није се сећала да се возила у камиону који тресе прелазећи преко леда, није се сећала како је доспела у сиротиште; била је сићушна. Била је као мршави патуљак са главом на танком врату.
Није хтела да једе. Лежала је у кревету или седела у малој столици поред шпорета. Грејала се и ништа није говорила. Сви су мислили да ће умрети. Многа деца су умрла током евакуације, од тешке исцрпљености више нису имали снаге ни да једу.
Један војник који је приметио, звао се чика Коља, од старог пешкира направио је Леночки лутку. Секао је, зашио, нацртао јој уста, очи и нос. Предао је лутку девојчици и озбиљно јој рекао: „Леночка, чувај ову лутку! Научи је да добро једе! Сада си јој ти мама. Чувај је најбоље што можеш! Толико је болесна и слаба да више и не плаче!“
И Леночка зграби лутку и загрли је. Почела је да је смирује и да је удара танким рукама. Лутку је хранила кашом за ручак, шапутала јој нешто. И сама је појела мало каше и хлеба.
Ленка је спавала са лутком, грејала је, грлила је и разговарала с њом. С ружном лутком направљеном од старог пешкира са нацртаним очима…
Девојчица је преживела. Није могла да умре јер је морала да брине о лутки.
Разумете ли?