Како умиру пријатељства?

јул 13, 2019

Ево овако. По фазама.

То тако почне.

Прво почнеш да мериш ко се више јављао.
Онда одједном осећаш неки притисак, као да нешто мораш. Ниси ти сигурна желиш ли или не, само ето нешто те стисне тамо негдје. А не ваља кад стишће.

Након тога слиједи фаза гдје од тога да је све било тема за разговор, више ништа није. Од тога да се чујете стално, до тога да ни не знаш кад сте се чуле.
А онда постоје два пута.

Један, онај који сигурно примењују зрели људи (мало их је), је разговор. Седнеш с особом из горе поменуте приче и кажеш:

Нешто не штима. Љубав нам се прехладила. Је л’ је стављамо на терапију или нек цркне кучка?

Други је да се ућутиш и почнеш осјећати (неколико опција):
А) искључено
б ) напуштено
Ц) разочарано
Д) ускраћено

Ти ту кренеш да размишљаш само о томе шта теби тај неко НИЈЕ урадио. А ТИ мислиш да је требало.

Не би ти пало на памет да размислиш о околностима у којима се нашла та некад твоја особа. Шта те боли брига твоја за то. Немаш ти толико мисли да и то размислиш.

И терминална фаза, она која наизглед не боли јер се нико ником не јавља, а у ствари раздире све поре читавог свијета који сте градили заједно, је та у којој сви ћуте. Пусте да то тако иде.

Да онај други нешто.

Да неко буде одрастао у томе свему.

Да неко каже: Еј зај…о сам. За…ли смо.

Тако умиру пријатељства. Споро, тужно и болно.

За свако пријатељство умрло у тишини угаси се горе неколико звијезда и бар 5 орхидеја одлучи да не цвета.

Сигурна сам.

 

Бранкица Раковић

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама