Дечак је приметио девојчицу, допала му се. Дуго и стрпљиво се трудио да га девојчица заиста примети. И успело му је. Почели су чешће да се виђају. Мама је сваки пут девојчицу испратила на састанак са стрепњом и подршком. Полако дете моје, – говорила јој је – немој журити, имаћете пуно времена за игру. Прво се добро упознајте.
Чак је и мама упознала дечака и допао јој се. Био је културан, отворен, нежан према њеном детету, нудио је своју помоћ, био је марљив и скроман. Сасвим довољно да се мама умири и да пусти девојчицу да се заједно друже. Оно на шта мама није обратила пажњу је колико се заиста девојчица лепо осећа када је са њим и колико је уживала у његовом друштву и пажњи. Зашто се не бих опустила? – размишљала је девојчица. – Лепо се понаша, мами се допао, пуно се смејемо, разговарамо о стварима које су нам важне, чак ми је рекао и да се помало заљубио. То је девојчици било довољно да попусти пред налетом пажње мислећи да је време да и она узврати корак.
Мама се тог дана осећала као и сваког, обављала је редовне послове, знала је да су заједно и није превише размишљала. У исто време се њено дете осећало безбедно да сањари, да се препусти, мислећи да више нема чега да се боји. Тог лепог дана у природи између девојчице и дечака десио се први пољубац. Било је спонтано и лепо. Девојчица је желела да тај пољубац траје у недоглед. Ипак, у последњи час је одлучила да оде и да прекине леп тренутак, знала је да је мама чекала, ипак је она била послушна девојчица. Дечак је рекао да је разуме и да ће мислити на њу цели дан. Једва је чекала да исприча мами за пољубац. Мама је дочекала и саслушала уз благи осмех. Остале су срећне, мирне и задовољне, девојчица зато што је прижељкивала наредне дане, мама јер је видела дечакове добре намере, заинтересованост и поштовање граница.
Сутрадан је девојчица усхићено дошла у школу. Ишчекивала је дечака. Није га срела на оном истом месту где су се окупљали. Чула је од других да је дошао у школу. Није ме потражио? – питала се – Није ми оставио слатку поруку?
Тај школски дан је за девојчицу био веома тежак. Патила је, љутила се, страховала, надала се… И тако у круг. Није знала шта да ради, била је веома збуњена. Желела је да га нађе и да се посвађа са њиме, да га подсети колико им је било лепо, да га само види у нади да ће сазнати да вероватно има неки веома гадан вирус који га је спречио да буде исти као до јуче, хтела је да га само чује и да се подсети колико им је било лепо…
Иако је желела, ипак се плашила да начини било какав корак. Трудила се свим силама да одслуша часове и да не размишља о дечаку. Трзала се на сваки шум у нади да ће чути добро познати глас који је дозива. Гласно се накашљала када јој се учинило да је препознала његов ход у ходнику школе. Можда је чује и дотрчи – јавила јој се мисао… Узалуд. Могла је јасно да чује откуцаје свога срца. Тишина је била прегласна…
На путу ка кући свратила је до њиховог места и затекла поруку: „Ти си озбиљна девојчица а ја желим само да се играм, извини…“ Девојчицино срце је препукло, уплакана је кренула ка кући.
Мама је већ издалека приметила девојчицина погнута рамена и углове усана који су се искривили на доле. Дочекала ју је раширених руку и привила уз себе. Дуго су ћутке седеле загрљене, заједно плакале. Мама је стрпљиво понављала осећајући тежину сваке девојчицине сузе: Исплачи се, дете моје. На моменте се девојчица присећала свих детаља, свих погледа, писаних, изговорених речи и гласно их коментарисала. Мама је препознала девојчицин бес у очима и дочекала га је са – Имаш пуно право да се љутиш, и ја се љутим јер је тај дечак показао неко друго лице, није више онакав какав је до јуче био. И ја сам љута што те је повредио, вољена моја. Нећу дозволити да те повреди више од овога, разговараћу ја са њим ако желиш! – девојчица је на то мало одахнула, њено тело се лагано смиривало а јецаји су се продубили. – Жао ми је што си изгубила оно што си желела. Знам да си тужна због свих изгубљених илузија. И ја сам тужна због енергије, времена и емоција које си потрошила. И због тога што сам се више бавила туђим стварима, нисам приметила да си се предала овом дечаку желећи да добијеш љубав. Хеј, да знаш, не мораш да се дајеш икоме да би добила љубав. Љубав заслужујеш и ако не радиш ништа. Ту сам за тебе и бринућу, мазићу и пазићу те од свег срца. Ја те волим и увек сам ту да те зацелим. – Али зашто он не жели да буде са мном? – гледала ју је девојчица широм отворених очију. Мама је у тај трен помислила да и сама жели да од дечака чује који су разлози да се предомисли, о чему је размишљао, шта је тражио а шта добио, да чује од њега шта фали њеној девојчици… – Не знам, – одговорила је, – заиста не знам. Бес је постао преплављујућ те је мама предложила да изађу и прошетају шумом, како би вишак енергије истрошиле. – Мама, да ли он жели неку другу лепшу девојчицу? – Мама је прогутала кнедлу јер јој се чинило да јој њено дете чита непријатне мисли које жели да одбаци. – Када сам била мала као ти и ја сам почела да верујем да су друге девојчице лепше и да желим да будем као оне. Тешко сам се залечила јер ми моја мама није говорила да сам добра оваква каква јесам. Ја ћу те стално подсећати на то да не мораш да се мењаш, да си лепа таква каква јеси. И да таква заслужујеш да те неко види у свој тој лепоти. Ако овај дечко то није могао, његов је проблем. Туђе одлуке немају везе са тобом, душо моја. Тужно је што му се ниси свидела колико смо мислиле и желеле. Ми не знамо његове разлоге и нису нам ни важни. Али је важно да знаш да си лепа таква каква јеси и да заслужујеш да те неко такву прихвати. Доћи ће дечко коме ћеш ти бити избор подједнако као и он твој. – Мислиш да сам могла нешто да урадим да ме заволи? – Ниси ти крива за туђе изборе, љубави моја. Никада немој да покушаваш да се промениш због других, ти си довољно добра таква каква јеси. Промене можеш правити само ако ти то сама желиш и одлучиш. И знај, ако иде лоше, ниси ти лоша. Дала си шансу ономе ко ти се свидео, он то није умео да цени. Поносна сам на тебе.
Девојчица и мама су остале још дуго у загрљају и сваки пут приметиле надолазећу љутњу, бес, очај, беспомоћност, крхкост, рањивост. Договориле су се да ће следећи пут бити још ближе једна другој, више разговарати међусобно, а са дечацима ићи још спорије. Мама се извинила зато што је била заузета мислећи о другима што јој је одвукло пажњу да види оно што је важно, а то су девојчицине потребе. Девојчицу је мама поново уверила да ће бити ту за њу да је дочека у свом наручју кад год јој буде потребно.
Јунакиња ове приче је већ сутрадан отишла у школу растерећено и уживала у безбрижним тренуцима са другарицама и другарима. Дечак се дуго склањао од ње. Њој је постало свеједно и када га случајно примети. Није се бојала да упозна нове дечаке али није ни журила да их пољуби. Понекад, и све ређе и ређе, умела је да се врати у мамин загрљај да се подсети овог догађаја, туге и љутње које су је везивали за њега.
Да ли смо ми тај родитељ своме детету? Имамо ли овакву маму поред себе? Уколико немамо, није ништа изгубљено, почнимо да је замишљамо и развијамо за себе. Дете у нама то подједнако заслужује.
Ако имате потешкоћа да будете себи и/или својим потомцима брижан, негујућ, подржавајућ, добар родитељ, будите слободни да ми се јавите.
Аутор: Бојана Милосављевић, дефектолог – психотерапеут, Лекари душе