Dečak je primetio devojčicu, dopala mu se. Dugo i strpljivo se trudio da ga devojčica zaista primeti. I uspelo mu je. Počeli su češće da se viđaju. Mama je svaki put devojčicu ispratila na sastanak sa strepnjom i podrškom. Polako dete moje, – govorila joj je – nemoj žuriti, imaćete puno vremena za igru. Prvo se dobro upoznajte.
Čak je i mama upoznala dečaka i dopao joj se. Bio je kulturan, otvoren, nežan prema njenom detetu, nudio je svoju pomoć, bio je marljiv i skroman. Sasvim dovoljno da se mama umiri i da pusti devojčicu da se zajedno druže. Ono na šta mama nije obratila pažnju je koliko se zaista devojčica lepo oseća kada je sa njim i koliko je uživala u njegovom društvu i pažnji. Zašto se ne bih opustila? – razmišljala je devojčica. – Lepo se ponaša, mami se dopao, puno se smejemo, razgovaramo o stvarima koje su nam važne, čak mi je rekao i da se pomalo zaljubio. To je devojčici bilo dovoljno da popusti pred naletom pažnje misleći da je vreme da i ona uzvrati korak.
Mama se tog dana osećala kao i svakog, obavljala je redovne poslove, znala je da su zajedno i nije previše razmišljala. U isto vreme se njeno dete osećalo bezbedno da sanjari, da se prepusti, misleći da više nema čega da se boji. Tog lepog dana u prirodi između devojčice i dečaka desio se prvi poljubac. Bilo je spontano i lepo. Devojčica je želela da taj poljubac traje u nedogled. Ipak, u poslednji čas je odlučila da ode i da prekine lep trenutak, znala je da je mama čekala, ipak je ona bila poslušna devojčica. Dečak je rekao da je razume i da će misliti na nju celi dan. Jedva je čekala da ispriča mami za poljubac. Mama je dočekala i saslušala uz blagi osmeh. Ostale su srećne, mirne i zadovoljne, devojčica zato što je priželjkivala naredne dane, mama jer je videla dečakove dobre namere, zainteresovanost i poštovanje granica.
Sutradan je devojčica ushićeno došla u školu. Iščekivala je dečaka. Nije ga srela na onom istom mestu gde su se okupljali. Čula je od drugih da je došao u školu. Nije me potražio? – pitala se – Nije mi ostavio slatku poruku?
Taj školski dan je za devojčicu bio veoma težak. Patila je, ljutila se, strahovala, nadala se… I tako u krug. Nije znala šta da radi, bila je veoma zbunjena. Želela je da ga nađe i da se posvađa sa njime, da ga podseti koliko im je bilo lepo, da ga samo vidi u nadi da će saznati da verovatno ima neki veoma gadan virus koji ga je sprečio da bude isti kao do juče, htela je da ga samo čuje i da se podseti koliko im je bilo lepo…
Iako je želela, ipak se plašila da načini bilo kakav korak. Trudila se svim silama da odsluša časove i da ne razmišlja o dečaku. Trzala se na svaki šum u nadi da će čuti dobro poznati glas koji je doziva. Glasno se nakašljala kada joj se učinilo da je prepoznala njegov hod u hodniku škole. Možda je čuje i dotrči – javila joj se misao… Uzalud. Mogla je jasno da čuje otkucaje svoga srca. Tišina je bila preglasna…
Na putu ka kući svratila je do njihovog mesta i zatekla poruku: „Ti si ozbiljna devojčica a ja želim samo da se igram, izvini…“ Devojčicino srce je prepuklo, uplakana je krenula ka kući.
Mama je već izdaleka primetila devojčicina pognuta ramena i uglove usana koji su se iskrivili na dole. Dočekala ju je raširenih ruku i privila uz sebe. Dugo su ćutke sedele zagrljene, zajedno plakale. Mama je strpljivo ponavljala osećajući težinu svake devojčicine suze: Isplači se, dete moje. Na momente se devojčica prisećala svih detalja, svih pogleda, pisanih, izgovorenih reči i glasno ih komentarisala. Mama je prepoznala devojčicin bes u očima i dočekala ga je sa – Imaš puno pravo da se ljutiš, i ja se ljutim jer je taj dečak pokazao neko drugo lice, nije više onakav kakav je do juče bio. I ja sam ljuta što te je povredio, voljena moja. Neću dozvoliti da te povredi više od ovoga, razgovaraću ja sa njim ako želiš! – devojčica je na to malo odahnula, njeno telo se lagano smirivalo a jecaji su se produbili. – Žao mi je što si izgubila ono što si želela. Znam da si tužna zbog svih izgubljenih iluzija. I ja sam tužna zbog energije, vremena i emocija koje si potrošila. I zbog toga što sam se više bavila tuđim stvarima, nisam primetila da si se predala ovom dečaku želeći da dobiješ ljubav. Hej, da znaš, ne moraš da se daješ ikome da bi dobila ljubav. Ljubav zaslužuješ i ako ne radiš ništa. Tu sam za tebe i brinuću, maziću i paziću te od sveg srca. Ja te volim i uvek sam tu da te zacelim. – Ali zašto on ne želi da bude sa mnom? – gledala ju je devojčica širom otvorenih očiju. Mama je u taj tren pomislila da i sama želi da od dečaka čuje koji su razlozi da se predomisli, o čemu je razmišljao, šta je tražio a šta dobio, da čuje od njega šta fali njenoj devojčici… – Ne znam, – odgovorila je, – zaista ne znam. Bes je postao preplavljujuć te je mama predložila da izađu i prošetaju šumom, kako bi višak energije istrošile. – Mama, da li on želi neku drugu lepšu devojčicu? – Mama je progutala knedlu jer joj se činilo da joj njeno dete čita neprijatne misli koje želi da odbaci. – Kada sam bila mala kao ti i ja sam počela da verujem da su druge devojčice lepše i da želim da budem kao one. Teško sam se zalečila jer mi moja mama nije govorila da sam dobra ovakva kakva jesam. Ja ću te stalno podsećati na to da ne moraš da se menjaš, da si lepa takva kakva jesi. I da takva zaslužuješ da te neko vidi u svoj toj lepoti. Ako ovaj dečko to nije mogao, njegov je problem. Tuđe odluke nemaju veze sa tobom, dušo moja. Tužno je što mu se nisi svidela koliko smo mislile i želele. Mi ne znamo njegove razloge i nisu nam ni važni. Ali je važno da znaš da si lepa takva kakva jesi i da zaslužuješ da te neko takvu prihvati. Doći će dečko kome ćeš ti biti izbor podjednako kao i on tvoj. – Misliš da sam mogla nešto da uradim da me zavoli? – Nisi ti kriva za tuđe izbore, ljubavi moja. Nikada nemoj da pokušavaš da se promeniš zbog drugih, ti si dovoljno dobra takva kakva jesi. Promene možeš praviti samo ako ti to sama želiš i odlučiš. I znaj, ako ide loše, nisi ti loša. Dala si šansu onome ko ti se svideo, on to nije umeo da ceni. Ponosna sam na tebe.
Devojčica i mama su ostale još dugo u zagrljaju i svaki put primetile nadolazeću ljutnju, bes, očaj, bespomoćnost, krhkost, ranjivost. Dogovorile su se da će sledeći put biti još bliže jedna drugoj, više razgovarati međusobno, a sa dečacima ići još sporije. Mama se izvinila zato što je bila zauzeta misleći o drugima što joj je odvuklo pažnju da vidi ono što je važno, a to su devojčicine potrebe. Devojčicu je mama ponovo uverila da će biti tu za nju da je dočeka u svom naručju kad god joj bude potrebno.
Junakinja ove priče je već sutradan otišla u školu rasterećeno i uživala u bezbrižnim trenucima sa drugaricama i drugarima. Dečak se dugo sklanjao od nje. Njoj je postalo svejedno i kada ga slučajno primeti. Nije se bojala da upozna nove dečake ali nije ni žurila da ih poljubi. Ponekad, i sve ređe i ređe, umela je da se vrati u mamin zagrljaj da se podseti ovog događaja, tuge i ljutnje koje su je vezivali za njega.
Da li smo mi taj roditelj svome detetu? Imamo li ovakvu mamu pored sebe? Ukoliko nemamo, nije ništa izgubljeno, počnimo da je zamišljamo i razvijamo za sebe. Dete u nama to podjednako zaslužuje.
Ako imate poteškoća da budete sebi i/ili svojim potomcima brižan, negujuć, podržavajuć, dobar roditelj, budite slobodni da mi se javite.
Autor: Bojana Milosavljević, defektolog – psihoterapeut, Lekari duše