Прича о сплаву коју СВАКО треба да прочита

Foto: Canva

Милица случајно, у неком од њених неуротичних чишћења собе, баци Ленкину свеску, не било коју него СВЕСКУ која садржи белешке из целе основношколске граматике, поређане онако како су поређане и у Ленкиног глави.

Драма.

Без те магичне свеске која је плод вишемесечне припреме за Филолошку – Ленка не зна ништа. И то уверење буде толико снажно и неупитно, иако потпуно ирационално, да се ја жива напатих са тим њеним очајавањем због свеске, љутњом, бригом, суманутим идејама о томе да су јој врата српске граматике од данас закључана јер нема ЊЕНЕ СВЕСКЕ.

Укључим јој прво Едукин дигитални уџбеник (а за нас је средњошколске уџбенике писала бриљантна Душка Кликовац и сматрам их најбољима) и ту буде повуци-потегни, али је на крају приволим да, користећи уџбеник, ствара нове белешке у новој свесци.

Поче то све њој да се враћа, види она да јој снага није у магијској свесци но у њеном уму, али и даље никако да пусти жал за свеском.

Схватим ја да је време за причу о сплаву. Код Ленке се, наиме, кад избесни своје – од прве прима артикулисана поука коју она бива одмах способна да примени, без враћања на старо. У принципу, зато ју је мој тата толико волео – малој Ленки је било довољно једном објаснити зашто се гасе светла и штеди струја, зашто се везује у колима, зашто се мало прохлађени чај пије са медом а не са шећером и она то одмах примењује. Мислим да је осећао да га неко коначно од прве разуме, и зато је она имала посебно место у његовом животу – могло се поживети са неким без натезања око ситница.

А прича о сплаву иде овако.

Ишао неки путник својим путем кад наиђе на препреку у виду брзе и дубоке реке. Забрине се да је стигао до краја пута јер ће се извесно удавити буде ли покушао да је преплива. Размишљајући, дође на идеју да направи мали сплав. То му успе и он се нађе на другој обали. Погледа са захвалношћу у сплав, помисли како му је тај његов рукодељ спасио живот и одлучи да га задржи.

Настави да путује са сплавом на леђима. Иде тако неко време и наиђе на шуму. Уђе у шуму са тим сплавом на леђима и врло брзо схвати да се са тим теретом не може кретати кроз густу шуму.

Сви смо ми у некој фази живота тај путник. Ушли смо у шуму са сплавом на леђима верујући да ће нам та алатка помоћи, а око нас се све мења брзином коју наше тумачење не уме да испрати.

Сви смо ми понекад Ленка, везана за стару свеску, односно – стару муку учења и рада која је ту свеску креирала. И та нас везаност спречава да развијемо инструменте потребне да се разуме потреба садашњег тренутка. У паници се држимо за стара знања и тумачења која су нас до ове тачке довела, не схватајући колико су бескорисна. Имам неки осећај да се то догађа на нивоу читавог друштва, и отуда толики немир у свима нама.

Само треба отворити нову књигу коју је писао неко паметан и почети поново.

Ако су нешто у животу знали – моји су родитељи знали кад тачно бацити сплав, никад нису теглили оно што се није морало теглити јер су знали да ће га поново направити кад устреба, према новој потреби. Веровали су својим рукама.

Само то се тражи.

Ауторка: Моња Јовић, мама три девојчице, уредница у ИК Едука и доктор књижевности