Milica slučajno, u nekom od njenih neurotičnih čišćenja sobe, baci Lenkinu svesku, ne bilo koju nego SVESKU koja sadrži beleške iz cele osnovnoškolske gramatike, poređane onako kako su poređane i u Lenkinog glavi.
Drama.
Bez te magične sveske koja je plod višemesečne pripreme za Filološku – Lenka ne zna ništa. I to uverenje bude toliko snažno i neupitno, iako potpuno iracionalno, da se ja živa napatih sa tim njenim očajavanjem zbog sveske, ljutnjom, brigom, sumanutim idejama o tome da su joj vrata srpske gramatike od danas zaključana jer nema NJENE SVESKE.
Uključim joj prvo Edukin digitalni udžbenik (a za nas je srednjoškolske udžbenike pisala briljantna Duška Klikovac i smatram ih najboljima) i tu bude povuci-potegni, ali je na kraju privolim da, koristeći udžbenik, stvara nove beleške u novoj svesci.
Poče to sve njoj da se vraća, vidi ona da joj snaga nije u magijskoj svesci no u njenom umu, ali i dalje nikako da pusti žal za sveskom.
Shvatim ja da je vreme za priču o splavu. Kod Lenke se, naime, kad izbesni svoje – od prve prima artikulisana pouka koju ona biva odmah sposobna da primeni, bez vraćanja na staro. U principu, zato ju je moj tata toliko voleo – maloj Lenki je bilo dovoljno jednom objasniti zašto se gase svetla i štedi struja, zašto se vezuje u kolima, zašto se malo prohlađeni čaj pije sa medom a ne sa šećerom i ona to odmah primenjuje. Mislim da je osećao da ga neko konačno od prve razume, i zato je ona imala posebno mesto u njegovom životu – moglo se poživeti sa nekim bez natezanja oko sitnica.
A priča o splavu ide ovako.
Išao neki putnik svojim putem kad naiđe na prepreku u vidu brze i duboke reke. Zabrine se da je stigao do kraja puta jer će se izvesno udaviti bude li pokušao da je prepliva. Razmišljajući, dođe na ideju da napravi mali splav. To mu uspe i on se nađe na drugoj obali. Pogleda sa zahvalnošću u splav, pomisli kako mu je taj njegov rukodelj spasio život i odluči da ga zadrži.
Nastavi da putuje sa splavom na leđima. Ide tako neko vreme i naiđe na šumu. Uđe u šumu sa tim splavom na leđima i vrlo brzo shvati da se sa tim teretom ne može kretati kroz gustu šumu.
Svi smo mi u nekoj fazi života taj putnik. Ušli smo u šumu sa splavom na leđima verujući da će nam ta alatka pomoći, a oko nas se sve menja brzinom koju naše tumačenje ne ume da isprati.
Svi smo mi ponekad Lenka, vezana za staru svesku, odnosno – staru muku učenja i rada koja je tu svesku kreirala. I ta nas vezanost sprečava da razvijemo instrumente potrebne da se razume potreba sadašnjeg trenutka. U panici se držimo za stara znanja i tumačenja koja su nas do ove tačke dovela, ne shvatajući koliko su beskorisna. Imam neki osećaj da se to događa na nivou čitavog društva, i otuda toliki nemir u svima nama.
Samo treba otvoriti novu knjigu koju je pisao neko pametan i početi ponovo.
…
Ako su nešto u životu znali – moji su roditelji znali kad tačno baciti splav, nikad nisu teglili ono što se nije moralo tegliti jer su znali da će ga ponovo napraviti kad ustreba, prema novoj potrebi. Verovali su svojim rukama.
Samo to se traži.
Autorka: Monja Jović, mama tri devojčice, urednica u IK Eduka i doktor književnosti