Три жене сретну се код бунара где су дошле по воду. Запричају се о својим синовима. „Требало би да чујете мога сина! Како само прекрасно пева, као славуј!“, рече једна.
Друга жена се хвали: „А да само видите мога сина, како је висок и снажан! Када баци камен увис, он скоро дотакне облаке!“
Трећа жена само ћути.
На то је друге две почну провоцирати: „А твој син?“
„Не знам шта бих вам причала. Мој син је млад, обичан дечко, као и многи други.“
Жене се упуте кући носећи тешки терет воде на глави. Трећа жена је и даље ћутала осећајући се неугодно поред две жене. Сунце је све жешће пржило, терет је био све тежи. Одједном жене угледају на улазу у село своја три сина.
„Почујте како мој син лепо пева!“, ускликне прва показујући на свог сина који је седео на зидићу и занесено певао.
„Погледајте мога сина“, усхићено ће друга, „како високо баца камен. Дивота!“
Трећи син потрча према својој мајци и узе јој тешки терет с главе.