Mnogi, zapravo, ne znaju da u Beogradu postoji škola „Dr Dragan Hercog“, koja nosi ime po poginulom mladom lekaru, humanisti. Bio je dečji lekar u misiji Jugoslovenskog Crvenog krsta, u Bijafri, gde je poginuo tokom građanskog rata 1968. ne želeći da napusti svoje pacijente.
Ova škola osnovana je 1969. godine, a njeni učenici su sva deca koja zbog zdravstvenih problema, privremeno ili trajno, nisu u mogućnosti da pohađaju svoje matične škole. Nastava se odvija u 11 beogradskih dečjih bolnica, kao i u domovima učenika. Osamdeset nastavnika širom Beograda svakoga dana posećuje bolničke sobe i domove dece na lečenju i tako obrazovanje čini dostupnim svakom detetu. Ovakav način rada je jedinstven na teritoriji Republike Srbije.
Zdravstveni problemi sa kojima se susreću učenici ove škole su raznovrsni i, nažalost, uglavnom složeni (maligne bolesti, dečja i cerebralna paraliza, mišićna distrofija, oboljenja kičmenog stuba, različite vrste povreda, autizam, psihički problemi), zbog čega je različito i vreme njihovog zadržavanja u školi – od nekoliko dana (dok su na lečenju u nekoj od bolnica) do više godina.
Shodno tome, jedan deo nastavnika sada radio je sa decom obolelom od Kovida. Među njima je i učiteljica „iz crvene zone“ Biljana Drobnjak.
„Nastava se odvija u bolničkim sobama. Deca su različitih uzrasta i razreda. Rade po udžbenicima različitih izdavača, što znači da u istom predmetu, mogu da rade potpuno različite oblasti. Na osnovu tih podataka, priprema se individualni materijal. Svakodnevno sprovodim praćenje i napredovanje učenika, kroz internu evidenciju. Trudim se da nastavu prilagodim potrebama svakog deteta vodeći računa o stanju njihovog zdravlja, dužini boravka u bolnici, ličnim karakteristikama i sposobnostima deteta. Tačno je da nije uvek lako, ali kad znate da, u tom momentu, od vas zavisi obrazovanje ove dece, drugi motiv vam nije potreban.“
Biljana kaže da je rad sa decom kojoj je u tom trenutku zdravlje narušeno poseban izazov.
Kako objašnjava, prvi kontakt je najvažniji. Treba steći detetovo poverenje, privući ga da shvati da to što postoji škola u bolnici, može samo da mu pomogne jer kvalitetno provodi vreme i lako će se uključiti u nastavni proces matične škole, kad se vrati svojoj kući.
„Naravno da je teško, kad god vidite dete u bolničkoj sobi ne možete biti ravnodušni, pogotovo kod dece koja su na dužem lečenju, kao na odeljenju tuberkuloze.“
Nastavnik u bolnici je uvek više od prosvetnog radnika. Učiteljica je i podrška i snaga i vera da će bolest ostati iza deteta. Sa osmehom i rečima podrške, učiteljica prevazilazi sopstvene emocije i detetu daje nadu u skoriji povratak u redovno okruženje.
O radu u crvenoj zoni i tome da se za ulazak posebno priprema kaže da je otežavajuća okolnost i za decu i za nju, ali se trudi da zaštitne mere koje preduzimaju ne utiču na sam kvalitet nastave.
„U kreiranju podsticajne sredine za igru i učenje, umnogome mi pomažu godine iskustva u radu sa decom na bolničkom lečenju i timski rad sa vaspitačicama PU „Savski venac“, koje takođe rade u dečjoj bolnici. Prostor u kome borave deca oplemenjujemo i prilagođavamo ambijentu kućne sredine (koliko to zdravstveni propisi dozvoljavaju). Takođe, kroz pozitivan pristup deci i roditeljima i organizovane aktivnosti za prevazilaženje stresa i neprijatnih intervencija, stičemo poverenje kod dece, a samim tim i motivaciju za saradnju i učenje.“ – kaže Biljana.
U razgovoru s nama nije zaboravila da napomene profesionalnost i izuzetnu posvećenost osoblja dečje bolnice u kojoj radi.
„Bez odlične, besprekorne saradnje sa bolničkim osobljem, moj rad sa decom bio bi mnogo teži. Ovim putem bih želela da se zahvalim celokupnom osoblju Dečje bolnice KBC „Dragiša Mišović“, na nesebičnoj podršci i razumevanju jer pored obimnog posla, misle i na dobrobit dece.“ – zaključuje Biljana.
Biljana je jedna, ne od 80, već od hiljadu nastavnika širom Srbije koji rade sa decom u teškoj situaciji. Neki od njih su bolesni, drugi su siromašni, neki imaju smetnje u razvoju ili tešku porodičnu situaciju. Gledati svakog dana dete kome ne možete da pomognete onoliko koliko biste želeli – slama srce. I to je samo jedna od stvari koja posao nastavnika čini jednim od najtežih na svetu. Ali kad uspete da im izmamite osmeh ili radost, onda postaje najlepši na svetu.