Приче с малог одмора (или како младе мотивисати да посете позориште)

Сведоци смо одрастања нове генерације, потпуно другачије од оне која је своје тинејџерско доба живела пре двадесет година или чак пре само десет. Интернет, друштвене мреже, видео-игре, Инстаграм, Снепчет и остале апликације које млади данас користе извршиле су невероватан утицај на начин њиховог одрастања.
Добра вест јесте да се деца, заправо, уопште нису променила. Деца су деца, иста као што смо ми били у њиховим годинама, с том разликом што смо ми данас као родитељи пред већим изазовом и у сталној потрази за новим садржајима и начинима на које могу квалитетно да проведу слободно време. Паметни телефони, друштвене мреже, медији који агресивно намећу погрешна мерила вредности оштра су конкуренција с којом се треба изборити.
Ипак, сигурни смо да у нашој деци постоји жеља да се нечему искрено посвете и да је само потребно прићи им на прави начин и усмерити их на праву страну. Зато родитељи и наставници свакако нешто могу и морају да ураде како би заинтересовали младе да подигну поглед с телефона.

Колико, рецимо, позориште у томе може да помогне или … када сте последњи пут видели тинејџера да иде у позориште? Заправо, боље питање је – када сте чули да се негде даје представа за тинејџере?

На ту тему разговарали смо с Дианом Кржанић Тепавац, глумицом и позоришним педагогом, председницом Удружења за развој позоришта за децу и младе АСИТЕЖ Србија, и Миленом Деполо, драмском списатељицом и чланицом Извршног одбора ове организације. Оне су у оквиру једне програмске линије АСИТЕЖ-а која се бави развојем и афирмацијом домаће драмске литературе реализовале пројекат под називом Приче с малог одмора. Резултат овог пројекта јесте збирка кратких драмских текстова које су млади драмски писци писали баш за младе, а која је објављена у издању издавачке куће Креативни центар. Оне верују да ће текстови настали током занимљивог процеса уласка младих драмских аутора у школу и њиховог сусрета са својом публиком послужити као одлична инспирација и подршка наставницима за рад са ђацима у оквиру драмских секција и као основа за школске представе.
Представите нам укратко асоцијацију АСИТЕЖ Србија и овај пројекат?
Удружење за развој позоришта за децу и младе АСИТЕЖ Србија делује у области професионалне позоришне уметности за децу и младе у Србији и окупља готово шездесет чланова, међу којима су наша најзначајнија позоришта за децу, институције и фестивали, позоришне групе и појединци, уметници и позоришни ствараоци. Организација својим програмима и пројектима промовише позоришну уметност за младу публику, подстиче и прати њен развој, афирмише позоришно стваралаштво и ствараоце на домаћој и интернационалној сцени са циљем да својим укупним деловањем утиче на промену става према позоришном стваралаштву за младу публику и са уверењем да својим деловањем доприноси општој бољој слици културног развоја у својој средини.
Једна програмска линија АСИТЕЖ -а Србије окренута је развоју драмске литературе, богаћењу драмске баштине и подстицању интересовања младих драмских писаца за позориште за децу и младе. На тој линији је настао пројекат Приче с малог одмора, чија је основна замисао била да се група сасвим младих писаца сусретне са својом публиком у једном процесу међусобног пропитивања путем низа радионица реализованих у оквиру редовне наставе српског језика. Како млади писци нису имали никаквог претходног радионичарског и педагошког искуства, прво су и сами прошли кроз радионице с Машом Аврамовић, педагошкињом, и Миленом Богавац, драмском списатељицом. Затим смо се обратили двема основним школама Владислав Рибникар из Београда и Братство-јединство из Панчева и добили њихову драгоцену подршку. У њима су ови млади писци радили са одељењима шестака и седмака готово месец дана. Било нам је важно да млади аутори осете језик нове генерације и начин на који се могу позоришним средствима обратити тинејџерима, али и да ученици укључени у овај пројекат стекну другачији доживљај позоришта, у којем имају и сами удела, и да им то искуство донесе ново интересовање за позориште.
Ко су млади писци чија су дела завршила у књизи? Како сте их бирали?
Аутори комада који су објављени у књизи Креативног центра били су у време почетка овог пројекта студенти драматургије или тек дипломирани драматурзи са ФДУ у Београду: Сташа Петровић, Милица Костић, Мина Ћирић, Павле Лазаревић и Филип Јокановић. Шеста ауторка, Ирина Субаков, дипломирала је драматургију на Академији уметности у Новом Саду. Позив за радионицу који је АСИТЕЖ Србије упутио студентима ових академија био је отворен, тако да се пре може рећи да су писци ти који су изабрали нас, што нам је веома значило у даљем раду. То што је избор да учествују у нашем програму био само њихов, као и то што су имали сву слободу у погледу избора теме, начина и форме рада, чинило је процес квалитетнијим, садржајнијим, али и лакшим и пријатнијим за све учеснике.
Да ли млади данас заиста недовољно времена посвећују култури и образовању, конкретно позоришту? Зашто су данас по Вашем мишљењу млади незаинтересовани за позориште и на који начин то променити?
Позоришно искуство започиње много пре одласка на представу и у њега га уводи одрасла особа која је одабрала представу за малог гледаоца. Да ли је родитељ или наставник тај који дете води у позориште – не прави разлику, јер и родитељ и наставник могу да припреме дете на доживљај.
Донка Шпичек је увек напомињала колико је за дете важна припрема и све оно што следи након одгледане представе. Мислила је, пре свега, на родитеље који треба да искористе одлазак у позориште за разговор с дететом, прво, кроз припрему на садржај пре представе и, друго, кроз поновно проживљавање садржаја, размену емоција и утисака које су изазвале слике, звукови, речи, атмосфера. То је нарочито важно када је реч о деци млађег узраста као део укупног доживљаја и као добра подлога за квалитетан однос на релацији дете–родитељ, а касније и на релацији ученик–наставник. Деца старијег узраста губе тај драгоцени део укупног доживљаја јер се сматра да она већ знају где иду и шта да очекују. То и јесте оно што недостаје и оно што може бити кључно у томе да дете, када порасте, буде и даље заинтересовани гледалац, саговорник уметника на сцени.

Путем онога што ће доживети у заштићеном свету какво је позориште, свету које му на мање болан начин помаже да искуси и промишља реалност око себе, дете ће се припремити за велики свет који има пред собом.

Шта бисте предложили родитељима, на какве и које активности да усмере тинејџере како би их задржали на „правом путу“ у времену када је васпитање постало истински изазов?
Тешко да ће се дете определити за одлазак у позориште, биоскоп или за читање уколико не одраста у средини у којој је то уобичајено. Деца су одраз нас самих. Зато бих и родитеље позвала да и сами чешће учествују у културном животу града, можда ће тако имати више тема за разговор са својим дететом. Када је реч о избору конкретних активности, оне нажалост немају истакнуто место у медијима, па је потребно додатно се потрудити да се такве активности пронађу, али је то сасвим могуће. Једна од њих јесте и програм под називом Мали позоришни експерти, који такође организује АСИТЕЖ Србија.
Какав је ту задатак наставника? Познато је да су им обавезе такве да тешко успевају да испредају програмом предвиђено градиво, па је неки додатни рад често мисаона именица. Чак и када имају времена и воље, како пробудити интересовање код деце?
Посао наставника носи велику одговорност рада с младима и подразумева непрекидно давање. У којој је мери наставник спреман да излази ван наставног програма и броја часова зависи и од саме природе сваког наставника понаособ, од његових личних интересовања, мотива.
Неко поседује огромну природну енергију којом привлачи, други својом природом задобија велико поверење својих ученика, трећи својим јасним и строго постављеним принципима ужива поштовање, ту су и они који немају никакву потребу да се децом баве ван саме материје коју предају, често на начин који није атрактиван данашњем детету. Те различитости не значе да је неки наставник мање вредан, а други више, у крајњој линији и различитост приступа и модела рада наставника добра је припрема детета за живот. Брине нас, у ствари, онај случај када они који желе да унапређују свој начин рада нису недвосмислено подржани за почетак од колектива у школи, па све до одговарајућих институција које ће њихов рад препознати и стимулисати.

Истина је да је школски програм превише обиман и застарео, па је тешко мотивисати ученике да га у потпуности испрате и баш зато је потребан додатни труд да би се он учинио занимљивијим. Оно што је сигурно јесте да млади воле и желе (имају и право) да неко чује њихово мишљење, да буду равноправни учесници у разговору а не само неми „четврти зид“ који хвата белешке на часу, а онда забележено градиво репродукује без тачке и зареза. Дакле, интересовање деце се буди тако што их питамо за мишљење, тако што од њих очекујемо да учествују, а не само да посматрају.

Да ли планирате још сличних пројеката?
Планирамо, на наше велико задовољство. Постоји могућност да се сарадња с Креативним центром настави и да Приче с малог одмора прерасту у едицију. Зато с пажњом ослушкујемо реакције на ово издање и правимо белешке које ће нам помоћи да свој рад још унапредимо. Поред тога, АСИТЕЖ Србија наставља свој свеобухватни рад на унапређењу позоришта за децу и младе, као и бољем позиционирању целокупне културе намењене овој циљној групи. Тај посао је знатно лакши уз партнере и сараднике као што је Креативни центар.
Интервју водила А. Ц.