Prvi dan škole uvek je poseban. Roditelji su uzbuđeni, deca takođe, ali oni uglavnom jer su im rekli da bi trebalo da budu.
Svoj doživljaj prijema prvaka iz ugla tate podelio je Darko Crnogorac, stand-up komičar i Tarin tata.
Evo kako je to u jednoj beogradskoj školi izgledalo.
“U Tarinoj školi je juče bio svečani prijem budućih prvaka. Na putu do tamo sam osećao blagi nespokoj jer me je mučilo pitanje kojim su me svi bombardovali proteklih dana – da li ste spremni za školu?
U dvorištu škole nas je dočekala direktorka, ljubazna i raspoložena žena, poželela je dobrodošlicu prvacima i saopštila nam da je naša škola, kada se rangira po nekim bodovima, na 16. mestu u Beogradu. To ne znači da je najbolja u Zemunu, jer nije, rekla nam je, ali je bolja od svih škola na Zvezdari, što je izgleda neki parametar.
Spavaš li mirno Zvezdaro, pomislio sam ponosno u sebi, jer ne samo da smo bolji od vas u klanovima, odnosno organizovaniji u organizovanom kriminalu, već smo i obrazovaniji. Da ne pominjem to što je FK Zemun igrao prvu ligu one stare Jugoslavije dok se Zvezdara vukla po zoni…
Nakon toga nastupio je hor đaka. Četvorica klinaca u majicama i šorcevima ne samo što nisu znali reči pesme već je delovalo kao da su ih doveli sa fudbala jer im je falilo toliko za hor, ali lepo je sve zvučalo, a siguran sam da je na Zvezdari falilo i više dece za popunjavanje hora.
Nakon toga krenula je prozivka dece po odeljenjima, ali u turama od po sedmoro iz svakog odeljenja, što je dovelo do male konfuzije jer nam je pre toga saopšteno da je došlo do malih izmena u spiskovima pa smo se svi napinjali da čujemo kojih sedmoro je sad na redu.
Inače, kad su spiskovi u pitanju, pre nekoliko dana su objavljeni na sajtu škole, ali bez imena đaka, samo sa šiframa jer svaki đak ima svoju šifru. Taj spisak je posle par sati skinut sa sajta, što je valjda i logično jer šifre ne treba da vidi svako.
Nakon prozivke su deca ušla u učionice, a nama je rečeno da ćemo i mi ući za nekih petnaestak minuta, dok su deca na predstavi. Direktorka nam je rekla da kada uđemo ne idemo pravo u učionice već da razgledamo školu.
Kada je došao red na naš ulazak počeli smo da razgledamo školu, ali su nas dežurne učiteljice usmeravale ka učionicama, uprkos direktivi o razgledanju. Nadao sam se da me u učionici niko neće pitati da opišem šta sam video jer nisam stigao da razgledam pa sam rešio da se smestim u zadnju klupu da me niko ne vidi.
Zemunska opština je inače obezbedila rančeve i pribor za sve prvake, za Zvezdaru to nisam čuo, (in jur fejs zvezdarska opštino), a bivši zamenik bivšeg gradonačelnika se pohvalio kako je prvacima obezbedio knjige.
I zaista, rančevi sa knjigama i priborom su nas čekali u učionici, plavi za dečake, roze za devojčice, ali to preuzimanje nije baš najbolje teklo pa se ispostavilo da nedostaju rančevi za dečake. Posle par minuta učiteljica je, uz pomoć jednog roditelja, ustanovila da je ranac uzeo otac koji je pomešao odeljenja jer njegov sin nije u tom odeljenju pa mu je ranac oduzet, a on upućen u odgovarajuću učionicu. Samo da ga nisu oborili na popravni, pomislih u sebi.
Dok je trajala gungula oko rančeva na vratima se pojavila direktorka sa obaveštenjem da završimo roditeljski kada osetimo da se predstava za decu približava kraju… E tu sam se našao u zbunu jer nisam znao kako se to oseća, pogotovo kada je predstava u prostoriji koja je fizički odvojena od one u kojoj sam ja. Šta ako me proglase za bezosećajnog, pored toga što sam nespreman za školu, prođe mi kroz glavu? Pa ispašću gori od oca koji je promašio odeljenje.
Na svu sreću učiteljica, koja je jako fina i prijatna, zaista jeste, mada bih to napisao i da nije jer šlihtanje mora da padne, ima sposobnost da oseti kraj predstave pa nas je poslala napolje da sačekamo decu.
Dok smo čekali shvatio sam nešto što me je obradovalo – ne samo da ja nisam bio spreman za taj prvi dan škole već ni škola nije bila spremna, što znači da nisam najgori.
A i da jesam utešno je što je neko sa Zvezdare sigurno gori.”
Darko Crnogorac, Tarin tata.