Kо даје за право било коме да ставља децу у калупе? Што то уопште значи бити „прилагођен“?! Ако је то оно да будеш невидљив и неприметан и ако је то оно да се не истичеш по својим прохтевима, сновима, амбицијама или афинитетима, онда само могу рећи да ми је изузетно жао што нема више „неприлагођених“.
Радећи у школи изазов ми је да посматрам децу и њихово понашање у смислу уклапања, повлађивања већини и уопште синдрому стапања с масом. Принцип чопора, нажалост, функционише већ од вртићких дана, а у школи то зна да буде заиста велики проблем о којем се премало говори. Нешто је израженије код девојчица, иако ни дечаци нису изузеци. Наравно да те шкакљиве године кад још тражимо своје место у себи и у свету носе климаве одлуке које су део одрастања и сазревања. Оне одлуке у којима не мислимо на оно што би стварно хтели, већ како ће на њих реаговати друштво које нас окружује. Жеља за прихватањем по сваку цену.
Деца која знају да филтрирају
Често проматрам девојчицу у маси саму на великом одмору. Она не носи оне пуфне на торби. Не носи златне патике, нити пева песме шпанске тинејџерске звезде са ТВ-а. Понекад посматра стабла и облаке. Понекад чита. Понекад покушава да разговара с децом – понекад и успе. Каже да би волела да игра игре у којима се не вришти и не трчи као мува без главе – не види смисао. Не занимају је балет ни модерни плес, она иде на стони тенис, једина из разреда.
Па тај дечак. Не гања лопту сваки слободан тренутак, јер каже да му то није ни најмање забавно. Али зато зна много о планетама, програмирању и пише дивне приче. Не носи фризуру са цртом као фудбалери с насловница јер каже да му се то не свиђа. То су она деца која су у добрим односима са свима, али ни са ким посебно. Нису асоцијални, али не прихватају све олако. Филтрирају. Њихове маме не испијају кафе ни не походе шопинг центре само да би се деца дружила. Немају потребу на рођенданске прославе да зову цео разред и онда то пропагирају по друштвеним мрежама. Родитељи такве деце често буду позвани у школу. Јер су им деца „неприлагођена“. Често су одликаши без мрље у понашању. Осим по мишљењу учитељице или стручне службе установе како се нису „уклопили“.
Принцип школства функционише тако да су та деца неправедно запостављена. Углавном им је на настави досадно. Или из разлога што су по зрелости одавно испред својих вршњака, или једноставно вапе за креативношћу у приступу. Ко даје за право било коме стављати децу у калупе? Што то уопште значи бити „прилагођен“?! Ако је то оно да будеш невидљив и неприметан и ако је то оно да се не истичеш по својим хтењима, сновима, амбицијама или афинитетима, онда само могу рећи да ми је изузетно жао што нема више „неприлагођених“. Одрасли људи проведу године на психотерепији покушавајући пронаћи себе. Истог оног себе које су му укалупили још као малом да му буде лакше!? Ма коме да буде лакше?!
Постоје деца, веровали или не, која никад нису чула ни једну песму Јелене Розге или Северине. Постоје деца која никада нису одгледала утакмицу на телевизији. То су они који ће на школску забаву понети можда цеде Ролинг Стоунса или ће смислити лутрију за цео разред, предложити управо смишљену друштвену игру или дебату… и сви ће их гледати у чуду. Никога не глумећи, никога не повредивши, онако дивно прилагођене – себи!
Текст: Наташа Јукић, асистент у настави деци с потешкоћама; практичар НЛП-а