“Уместо да развија самосталне моћи расуђивања код детета, учећи га да самостално мисли, учитељ улаже сву своју енергију да му напуни главу већ готовим мислима других људи.”
Уколико нисте упознати, Артур Шопенхауер је био немачки филозоф из 19. века и веома свадљиви песимиста. У суштини је мрзео његовог савременика, Хегела, којег је називао “неспретним шарлатаном” и веровао је да је наша стварност “најгори свет од свих могућих светова”.
Шопенхауер је имао читаву гомилу фасцинантних идеја, од којих је можда најпознатија његова мисао да је метафизичка основа бића нешто што се зове “воља” – бесциљни, ирационални, безлични нагон. Његова филозофија ће на крају утицати на интелектуалне џинове, почевши од Фридриха Ничеа до Алберта Ајнштајна.
О образовању
У свом есеју, О образовању, Шопенхауер усмерава своју пажњу на анализу образовања и износи одређена занимљива и интригантна запажања која су вредна разматрања. Свој есеј почиње следећим:
“Верује се да је људски интелект конституисан тако да се опште идеје рађају издвајањем појединости из ширих запажања, враћајући се на њих поново у једном тренутку. Ако је то оно што се заправо дешава, као у случају човека који самостално мора да зависи од сопственог искуства, који нема ни учитеља ни књигу, такав човек прилично добро зна које од његових поједничаних опажања припада којој општој идеји. Он има савршено познавање обе искуствене стране и стога се према свему што му се нађе на путу опходи са праве тачке гледишта. Ово би се могло назвати природном методом образовања.”
Дакле, Шопенхауер отвара есеј тврдећи да је “природно” образовање оно у којем субјекат прво доживљава свет, а касније га апстрахује у општим принципима. Заправо, он посматра природно образовање у супротности са оним што он сматра “вештачким” образовањем.
“Насупрот томе, вештачки метод подразумева чути шта други људи кажу, учити и читати и на тај начин напунити своју главу мноштвом општих идеја, пре него што самостално упознате свет онакав какав јесте. Биће вам речено да ће конкретна запажања, која формирају ове опште идеје, доћи временом током искуства, али док то време не дође ви примењујете ваше опште идеје погрешно, судите о људима и стварима са погрешне тачке гледишта, видите их у погрешном светлу и третирате их на погрешан начин. Дакле, то је образовање које “изопачује ум.”
За Шопенхауера, вештачки метод образовања је у суштини инверзан у односу на природни метод и метод који је својствен најоргазованијим системима образовања. Уместо да прво кроз забаву доживи свет, субјекат вештачког образовања учи, користећи предавања и књиге, односно низ генерализованих идеја о свету, са циљем да их касније примени на искуство.
За Шопенхауера, ово је фатална грешка. Он сугерише да ће ум који је натрпан апстрактним идејама о свету (идејама које нису укорењене на основу личног искуства или директног посматрања) радије тежити да наметне своје идеје када наиђе на нешто, него што ће допустити да феномен света, на природан начин, продрма његове когнитивне жице харфе. Другим речима, превелики број предрасуда о свету спречава човека да доживи ствари, без икаквих предрасуда и категоризације сваког искуства које је базирано на очекивању. У спречавању овог другог, вештачко образовање “изопачује ум”.
За њега, вештачко образовање у једном тренутку доводи до “нервне анксиозности” и “помешаних уверења”, односно до неке врсте вечите когнитивне опречности у смислу нашег покушаја да затворимо свет у чисту и уредну шему “онако како јесте”, и то радије него да се сами уверимо. Он се залаже за едукацију која развија “моћи разликовања” и критичко мишљење, али без утицаја већ готових мисли других људи.
У наставку свог есеја, Шопенхауер се на детаљнији начин бави реформом система образовања. Он наглашава неопходност проналажења “природног тока знања” на којем би се базирао образовни модел, али и избегавања инструкција (до 15. године живота) из области које могу бити покретач озбиљних грешака, као што су филизофија, религија, или било који други огранак знања који захтева сагледавање шире слике.
Извор: The Creativity Post/Dokolica