Отворено писмо психолога: Причам о деци чије је понашање директна последица васпитања и понашања родитеља

септембар 27, 2019

Отворено писмо психолога: Деца су вам у ОПАСНОСТИ и, знате шта, ВИ СТЕ КРИВИ ЗА ТО

Овај пост прочитало је 20 милиона људи и преведен је на чак 30 језика. Ево зашто је отворено писмо Викторије Пруди, психолога и психотерапеута са вишегодишњим искуством у раду са децом из Торонта, толико уздрмало јавност. Преносимо га у целости.

За петнасет година стопа самоубиства деце повећала се за 100 одсто

Управо сада, у вашим породицама, дешава се трагедија о којој се не прича, а тиче се оног најдрагоценијег – ваше деце. Као психотерапеут који годинама ради са децом и кроз чију ординацију је прошло неколико стотина њих, ово вам говорим одговорно и аргументовано – ваша деца су у катастрофалном душевном стању и ви сте криви за то!

Ако разговарате са наставницима и мојим колегама, сигурно ће вам рећи исто. У последњих 15 година ситуација се драматично погоршала, јер и статистика показује да се број деце са менталним поремећајима повећава и добија форму епидемије.

А статистика је неумољива.

*Свако пето дете има менталне проблеме

*За 43 одсто је повећан број деце са поремећајем пажње

*За 37 одсто је повећан број тинејџера оболелих од депресије

*За 100 одсто је порасла стопа самоубиства деце од 10-14 година.

Језиви подаци. Шта вам још треба да бисте се коначно пробудили?

Питате се о чему причам? Научно је доказано да мозак има способност да се прилагођава околини. На несрећу, због нашег начина живота и начина на који васпитавамо децу, њихов мозак “усмеравамо” у погрешном правцу и доприносимо да нам деца буквално буду нефункционална у свакодневном животу. Депресивни су, незадовољни, бесни, агресивни…

Да, увек је било деце која се роде са потешкоћама у развоју и упркос напору родитеља, љубави и подршци који им пружају, та деца не могу да реше свој проблем. Али ја не причам о тој деци!

Причам о деци чије је понашање директна последица васпитања и понашања родитеља. И као што је моја пракса показала, чим родитељи промене своје понашање и начин васпитања, тог тренутка се промене и деца.

Гаранција здравог одрастања су емотивно доступни родитељи, јасно одређене границе и правила понашања, обавезе, здрава и избалансирана исхрана, дружење са децом ван куће, разговор, подршка и љубав.

Уместо тога, деца расту уз родитеље опседнуте послом и дигиталним комуникацијама, родитеље који дозвољавају да им “деца владају светом”, родитеље којима је важније да буду “другари са децом” пре него да преузму одговорност. Уз све то деца не спавају довољно, не хране се здраво, највише времена проводе код куће уз телефон и видео игрице…

Да ли ико може да замисли да је могуће одгојити здраву генерацију у овако нездравом окружењу. Наравно да није.. Не постоје пречице за добро родитељство, не можемо да преваримо људску природу. А као што видимо, ако то покушамо да чинимо, резултати су погубни. Наша деца плаћају цену лоше васпитања и одгоја својим емоционалним стањем.

Има ли помоћи?

Апсолутно! Важно је само да се “пробудимо” и вратимо се основама на којима смо и ми одрастали. То вам кажем зато што су сви моји клијенти, чим су променили своје понашање, после само пар недеља приметили позитивне промене у понашању своје деце.

Поставите јасне границе и не заборавите да сте ви РОДИТЕЉ, а не пријатељ.

Деци дајте оно што им заиста ТРЕБА, а не оно што ЖЕЛЕ.

Не плашите се да кажете НЕ уколико је оно што траже од вас нешто што им заиста не треба.

Дружите се с њима напољу, макар сат времена дневно.

Изаберите један дан у недељи без телефона, телевизора и осталих геџета.

Уључите децу у свакодневне кућне активности – слагање веша, скупљање играчака, постављање стола…

Нека свако вече спавају у исто време, никако после 22 часа. Забраните им да се успављују уз помоћ телефона и yоутуба-а.

Не пакујте им ранац за школу.

Не треба да их забављате и нисте одговорни ако им је досадно. Подстакните им мозак да се сналази чак и када им је “досадно”. Заједно смислите “прву помоћ за досаду” са идејама шта могу да раде када им је “смор”.

Забраните им да једу уз телефон.

Будите им “емотивни тренер”. Научите их како да се носе са фрустрациом и љутњом.

Научите их да губе, да буду емпатични, пристојни… Повежите се на емотивном нивоу – смејте се заједно, грлите, голицајте, плешите, скачите, пузите са дететом као треба.

Молим вас, дозовите се памети и направите промене у свом животу пре него што нам армија деце буде на лековима. Још увек није касно, али ускоро ће бити!

Јелена Вуковић

Извор: https://zena.blic.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама