Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.
– Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.
Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:
– Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се…
Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.
– Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.
У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.
У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.
– Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.
Брзо смо се спријатељили.
А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.
Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.
– Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.
Моја мајка тек што се била вратила са њиве.
– Мама, дај нам да једемо!
Дејанова мајка се насмеја:
– Зините да видим колико сте гладни!
– Много! – рекосмо обојица углас.
Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.
– Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.
Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:
– Нећу… Нису јој чисте руке!
Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.
Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:
– Узми, сине! Чисте су… У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.
Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:
– Незахвалниче…
Затим како говори мојој мајци:
– Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио… страшно…
Не, Дејан није био лоше дете. Неколико дана после тог догађаја био је узнемирен, несрећан, очајан. Мучило га је нешто. Савест му је била немирна, гризла га је.
Он можда и није хтео да увреди моју мајку, али реч «прљаве» била је увреда. Могао је рећи «земљаве», «испуцале», «грубе», чак и «ружне» руке – и све то не би било увредљиво. Али он је рекао прљаве.
Жута сунцокретова летња књига се истопи у сивој јесењој измаглици. Наши гости отидоше. Догађај с Дејаном стаде да бледи. Ускоро, обузети свакодневним бригама, ми га готово сасвим заборависмо. Поче нова школска година.
Једног дана зовну ме учитељ у канцеларију и даде ми писмо. Узех плави коверат.На полеђини била је написана Дејанова адреса. Пожурих да се изгубим из учитељеве канцеларије и нестрпљиво га отворих. Читајући га, нисам се могао уздржати… Као онда мајци, тако се сад и мени завртише две сузе у очима, али као опроштај детету које није хтело да увреди и које није знало да је увредило једну добру, једну тиху, једну кротку мајчину душу.
Писао ми је: «Замоли своју мајку да ми опрости за онај поступак. Њезина рука ми је увек пред очима и често је квасим сузама. Још онда сам желео да је пољубим и замолим за опроштај, али нисам имао ни снаге ни храбрости за то. Никад ми хлеб није био сладак, мекан и укусан као онда кад ми га је она давала.Молим те, пољуби уместо мене ту добру испуцалу руку!
Дејан»